Vrsni pedagog

SVAKO izlaganje je ispit. Polažete ga pred samim sobom, publikom, kritikom. Nikad nije unapred položen. I uvek postoji strepnja. Lepota celog ovog posla je baš u toj nepredvidivosti.

Tako je, o sopstvenim ispitima, govorio veliki pariski profesor na Likovnoj akademiji, kroz čije klase na Bozaru je prošlo mnogo studenata iz čitavog sveta.

- Rad sa studentima mi veoma nedostaje. I dalje viđam one koji su započeli studije sa mnom, tako da se nisam potpuno odvojio od pedagoške aktivnosti. Tih osamnaest godina je bilo veliko zadovoljstvo i lepo iskustvo - rekao je u intervjuu koji smo radili 2001. godine u njegovom ateljeu u Arkeju.

Ništa se u tom smislu nije promenilo do poslednjeg dana. Mladi slikari slali su radove ili dolazili u njegov atelje po mišljenje, savet, pomoć. Među njima bilo ih je mnogo s naših prostora.

PROČITAJTE JOŠ: ODLAZAK SLAVNOG VLADIMIRA VELIČKOVIĆA: Stigao ga je crni gavran sa platna

- Svakome je izlazio u susret - kaže slikar Bogdan Pavlović, nekadašnji student profesora Veličkovića. - Nije štedeo ni vreme, ni trud, ni kontakte da pomogne, uputi, izađe u susret, bilo da je reč o izložbama, stipendijama ili daljem usavršavanju. Bila je velika čast imati takvog pedagoga.

Vladini pariski studenti su, između ostalih, bili Katarina Termačić, Maja Marković, Svetlana Jevtić, Miloš Todorović, Bogdan Pavlović, Igor Antić, Maja Bajević, Brankica Žilović, Filip Mirazović, Nebojša Vukadinović... Kao pozvani i gostujući studenti sa Veličkovićem su se usavršavali i Selena Vicković, Miloš Trifunović, Kosta Kulundžić, Davor Vrankić, Miško Pavlović, Mihael Milunović, Milan Atanasković... Kroz njegov atelje su prošli i kalili se Vladimir Lalić, Damjan Kovačević, Mate Đorđević, Milica Živadinović... Osnovao je fondaciju koja je nagrađivala najuspešnije mlade umetnike za crtež.

- Tako bih volela da sam veliki pisac i pronađem prave reči da opišem ogromnu tugu koja me je ophrvala odlaskom ovog izuzetnog čoveka i umetnika - napisala je, između ostalog, na društvenoj mreži Brankica Žilović.

Kada su čuli šta se dogodilo, njegovi pariski studenti su počeli spontano da se okupljaju.

- Vladu uopšte nismo smatrali za smrtnog čoveka - kaže Milica Živadinović.

Bio je širokogrud, otvoren za sve tendencije, ali zahtevan kada je u pitanju rad.

- Moj isključivi kriterijum je bio da studenti budu ono što su, svoji, i različiti. Svaki moj student je bio priča za sebe. Iz svakoga sam pokušavao da izvučem ono što ga je definisalo kao individuu - govorio je.

Saživljavao se sa studentima.

- Jeste, imali smo lep odnos, sarađivali smo, nije bilo sukoba, trzavica. Bilo je veoma zanimljivo pratiti kako se svaki od njih razvija i učiniti da njihov razvoj bude još jači. Moj pedagoški rad je bio zasnovan isključivo na dijalogu - rekao je u jednom intervjuu.

Zato su ga i voleli.