SVE što radim, već šezdeset godina, predstavlja kontinuitet. To je rad bez ikakvih koncesija i kompromisa. Nastaviću do kraja da guram svoju slikarsku priču.

Tim rečima, u jednom od mnogobrojnih intervjua za "Novosti", sagledavao je Vladimir Veličković sopstveno stvaralaštvo. Taj kraj je, nažalost, došao.

Posedovao je izuzetnu energiju. Peo se na nekoliko metara visoke merdevine, da bi, tu, na vrhu, pod svodom malih staklenih otvora svog impozantnog pariskog ateljea, četkom istezao mišićna vlakna okačenom ljudskom mesu, koje je s njegovih platna, tamo, gore, obešeno, visilo kao da se zaista strmoglavljuje s te tavanice. Opominjao nas je.

Uvek je bio pun planova, zakazanih izložbi, novih monografija. Radio je mnogo i svakodnevno. Putovao je, stalno nekuda hodao. Skijao! Još koliko prošle godine, zakazivali smo sastanke zavisno od termina njegovih rekreativnih teniskih mečeva! Bio je sinonim za izdržljivost i mladalački duh. Kao da je želeo da tako utekne tom gavranu, koji je uporno sletao na njegove slike.

Monohromna platna, u tri boje, prikazivala su svu propast ovog sveta i nagoveštavala još veće nevolje. U crnoj, sivoj i crvenoj gami bušio je rupe po svojim platnima grubog tkanja iz kojih se stalno dimilo dok su se nad tim jamama preteći klatili čekrci. Okolo, požari. Za njima, ptice, da pokljucaju šta je ostalo.

Kao profesor na pariskom Bozaru, iškolovao je generacije novih slikara. Među njima je bilo i mnogo naših mladih umetnika, koji sada osvajaju Pariz naoružani ovim iskustvom.

- Imamo dostojne naslednike - verovao je svim srcem u one koji dolaze, tvrdeći da je njima, danas, u svetu u kome se sve meri novcem, mnogo teže u odnosu na vreme kada je počinjala njegova generacija.


Ona, koja, nažalost, odlazi. Ispratio je Ljubinku i Batu Mihailović, Dada, Omčikusa, Kosu Bokšan, Ljubu Popovića... Srpski slikarski Pariz njegovim odlaskom definitivno dobija drugačiji lik.

U svom koferu, davne 1966, doneo je u Pariz, kao umetničke ilegalne emigrante, pacove sa savskih šlepera, baš one koje je u svojim knjigama opisivao Momo Kapor. Na platnima su te pacove kasnije razmicali gavrani, a sve, na potonjim slikama, gutali požari. Iz te nedaće moglo je da se beži jedino astronomskom brzinom pasa trkača atletskih mišića.


Pročitajte još - Vlada Veličković: Bujanje desnice ne sluti na dobro


Bio je i srpski i francuski akademik. Dičio se obema titulama. Voleo je Srbiju, branio njene interese, protestovao protiv uništavanja srpskog blaga na Kosovu i Metohiji i kao slikar, i kao akademik, i kao čovek. Iznad lavaboa nepomično je stajao "target", da podseća na zlo koje je naneto srpskom narodu. Voleo je i Jugoslaviju. Na stolici u njegovom ateljeu do kraja je ostala zastava, stara, s petokrakom, kojom je ogrnuo naslon.

Mrzeo je one koji mrze, zavađao se s onima koji zavađaju. Nije voleo ljude koji ruže ljude, zemlje i gradove. Imao je istančan osećaj za socijalnu pravdu.

Sada će u njegovom ateljeu stati vreme. Odomaćiće se u zlokobnoj tišini oni gavranovi, koji su ga nadživeli. Bio je siguran da će nadgraktati sve nas.

Obožavao je Beograd, njegove reke, muzeje, šarm Pariske ulice kojom tandrče tramvaj, Kalemegdan prekoputa njegovog stana, gde je često dolazio.

- Jesen u Beogradu. Ništa lepše! - govorio je pariski profesor.

Nije je dočekao.


UZ KAFU I DžEZ

Gosta je uvek prvo nudio kafom, sa aparata iz čajne kuhinjice, kroz čiji šuber je, na taj način, lagano započinjala konverzacija, o slikarstvu, umetnosti, politici i životnoj filozofiji. Bio je Evropljanin, i stanovnik sveta.

Prvo što bi uradio kada bi došao u svoj atelje, bilo bi da pusti radio s pariskom stanicom koja emituje isključivo džez. Ova muzika majstora improvizacije i ambijenta ga je inspirisala.