UMRO je jedan od najznačajnijih autora istorijskih romana u savremenoj srpskoj književnosti. Među piscima ovog razuđenog i do kraja teško odredivog žanra, glas Dobrila Nenadića je odmah, od objavljivanja romana Dorotej (1977), postao prepoznatljiv i ostao je to do danas. Objavio je sedamnaest romana, sa oko četrdeset izdanja, i u tiražu većem od trista hiljada primeraka. Ipak, iako ne pripadaju svi istorijskom žanru - Kiša (1979), Vreva (1981), Poplava (1982) i Statist (1983), bave se savremenim temama - njegovi najbolji i najviše čitani romani, pre svih Dorotej i Despot i žrtva (1998), ali, takođe, Divlje zvezde (1985), Brajan (2000, kao i novela Ahilije koja mu tematsko-motivski prethodi, 1996), Mrzovolja kneza Bizmarka (2005) i Hermelin (2006) umetnički su uverljiva slika naše sudbine srednjeg i 19. veka.

Vodeći se logikom moderne priče (Nenadić je izrazito moderan, čak postmoderni pripovedač) i bežeći od opštih mesta, on je u svojim romanima stvarao sliku istorije kao trajnog meteža, u kojem, svaki na svoj način, učestvuju svi društveni slojevi. U tome uskovitlanom sudaru i presecanju dobrote i zla, građenja i rušenja, nesebičnosti i podmuklosti, ljubavi i zavisti, opstajanja i propasti, svi Nenadićevi likovi, bez obzira na vidljivu moć i stalež, gotovo podjednako nose istorijski udes i idu u susret dešavanjima na koja ne mogu mnogo da utiču. Više nego do demitologizovanja i davanja tamnije strane naše istorije, njemu je stalo do složenosti priče i naslućivanja punog života koji je morao da iščezne u trenutku u kojem se i pojavio. Tako gledano, Nenadićevi romani su velika himna snažnim ljudskim uzletima i nadanjima, unapred osuđenim na tragičnu nemogućnost, a bez kojih bi nam život imao mnogo manje radosti i smisla.

PROČITAJTE JOŠ - Preminuo Dobrilo Nenadić: Voleo ga je srpski jezik


Na početku i na kraju Nenadićevog stvaralačkog puta stoji Dorotej. Njegova pojava bila je višestruko iznenađenje, čak malo književno čudo u srpskoj književnosti. To je prvo delo čoveka (agronoma) kojem literatura nije zanimanje, pa ipak, ništa u ovom romanu ne podseća ni na početništvo, ni na nedoučenost. Dorotej je ostvaren kao složeno pripovedanje, sa trinaest pripovedača u prvom licu, u preko dve stotine relativno kratkih segmenata-monologa (od nekoliko redova i pola strane do najčešće stranicu-dve, retko duže). Glavni junak, kaluđer i vidar Dorotej, sadržaj je svih monologa, ali dat spolja, opisom i tumačenjem drugih likova - neposrednih očevidaca i/ili učesnika u zbivanjima. To njihovu tačku gledišta čini ograničenom, ali je zato pripovedna struktura romana izuzetno dinamična i semantički otvorena. Radnja je smeštena u srednjovekovnu Srbiju kralja Milutina, na samom početku 14. veka, u jednu od moravskih župa, gotovo tipski datom, sa manastirom Vratimljem u dolini, Gospodarevom Kulom/Gradom na uzvišenju, čistim i nečistim mestima, visokom i niskom kulturom. Manastir i Kula više oličavaju dva različita načina življenja, dve posebne moći, koje se međusobno trpe, uz spoljna uvažavanja, popuštanja i poluskrivena gunđanja.

Aleksandar Jovanović


Pojava hristolikog vidara Doroteja (etimološki: božji dar, Božidar) u oba sveta unosi pometnju, suočava monahe i ratnike sa samima sobom, dovodi u pitanje njihov način života, privilegije i ambicije: više nego lik, on je načelo koje prolazi kroz život ljudi, prisiljavajući ih da izađu iz svoje svakodnevice i ravnodušnosti. Ali, istovremeno i njega izvodi iz mirnog i na vidarstvo usredsređenog života, suočavajući ga sa ljubavlju mlade i višestruko uskraćene Jelene, žene gospodara Kule. Zato njih dvoje na kraju romana, nužno, moraju da tragično okončaju svoju ljubav i svoje živote, čime se narušena ravnoteža ponovo uspostavlja. Ali niko od junaka-pripovedača i u manastiru i u Kuli nije ostao isti, niti je mogao nepromenjen da nastavi svoj prethodni život. Jednostavna priča se neprestano punila novim smislovima, da bi u katarzičnom završetku izvela čitaoce iz srednjovekovnog vremena i suočila ih sa samima sobom.

Koliko sam roman, toliko je zanimljiva i njegova istorija. Najpre je odbijen u izdavačkoj kući "Prosveta", zatim je na velikom anonimnom konkursu Udruženih beogradskih izdavača "Rad", "Narodna knjiga" i BIGZ između 520 pristiglih rukopisa odabran i štampan sa petnaestak drugih nagrađenih knjiga. Nenadić je bio jedini nepoznati autor među odabranim piscima. Te, 1977. godine zaobišla ga je NIN-ova nagrada, do koje mu je tokom cele karijere bilo izuzetno stalo. (Danas se niko više ne seća ni nagrađenog romana, ni njegovog autora.) Roman je potom imao petnaestak izdanja, u tiražu većem od dvesta hiljada primeraka, dakle, gotovo polovina svih autorovih izdanja i oko dve trećine tiraža. Dugačak je spisak značajnih kritičara koji su, od prvog dana, analitički i precizno tumačili roman. Četiri godine kasnije snimljen je istoimeni film u režiji Zdravka Velimirovića, prema scenariju autora i Borislava Mihajlovića Mihiza, i sa glumcima u potpunosti primerenim likovima koje tumače: Gojkom Šantićem, Goricom Popović, Batom Živojinovićem. Iako film, uprkos sjajnoj ekipi, nije dosegao vrednosti romana, on je dodatno osnažio čitalačku recepciju. U ediciji Off-NIN (2005) uvršćen je u deset najboljih romana koji nisu dobili NIN-ovu nagradu, a zaslužili su da je ponesu.

PROČITAJTE JOŠ - Nenadić: Najbolje ljude sklanjamo u ćošak


I ne samo to. Pre desetak godina, na pitanje sagovornika da je njegovim delima mesto u školskoj lektiri, Nenadić je odgovorio da, iako razume logiku školskih programa i značaj književnosti za opštu kulturu i obrazovanje, ne bi voleo da učenici na silu čitaju njegova dela. Verovatno je imao na umu i onu poznatu izreku, po kojoj ako hoćete da mladi ljudi zamrze neko književno delo, ubacite ga u školske programe. Uprkos tome, verujemo da mu je bilo drago kada je septembra 2018. godine roman Dorotej postao obavezna lektira za učenike prvog razreda gimnazija i srednjih stručnih škola.

IAKO je ponekad izgledalo da je Dobrilo Nenadić bio kivan što mu se činilo da Dorotej odvlači gotovo svu pažnju njegovih čitalaca, samo je delom bio u pravu, jer je tačno i obrnuto: upravo zahvaljujući slavi prvog, mnogi su čitaoci potom pročitali i naredne njegove romane. Tako se priča o Doroteju svela na svoju pravu meru, a ta mera ga je upisala među klasična dela savremene srpske književnosti.