JEDINI muškarac koga je Milkana zvana Mikača istinski volela bio je Jovo Maslar. To, međutim, niko nije znao, krila je Milkana svoju čežnju kao zmija noge. Jovo je bio školac i domaćinski sin, ona sirota i jedva pismena.“

Tako počinje novi roman Dobrila Nenadića (1940) „Vreme kokoški“, koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju „Lagune“. Posle niza istorijskih priča, visoko cenjeni i popularni pisac ponovo se vratio vremenu u kome živimo, i to u 2013. godinu.

Književni ugled i slavu Nenadić je stekao već svojim prvim romanom „Dorotej“, koji je doživeo 14 izdanja, prevode na nekoliko jezika, uspešno je ekranizovan i ovenčan nagradom za najčitaniju knjigu. Isto priznanje, kao i nagradu „Meša Selimović“, dobio je za roman „Despot i žrtva“ (1998), posle kojih su usledili „Račanska povelja“ (za roman „Brajan“), „Svetozar Ćorović“ (za „Pobednike“), „Bora Stanković“ (za „Mrzovolju kneza Bizmarka“).

* Pripadate piscima koji nikada ne znaju kuda će ih priča odvesti i kako će se završiti. Da li je to i ovoga puta bio slučaj?

- Da. Nameravao sam da napišem kratku priču, tri-četiri stranice, ne više, da bih održao reč jer sam svom prijatelju, uredniku jednog časopisa, obećao da ću da mu dam neki tekst koji nisam objavio. Pošto ništa tako nisam imao, a da već negde nije bilo objavljeno, rešim da nešto napišem. I sve bi to bilo u redu da se nečastivi nije umešao. Došapnuo mi je rečenicu „Uz to su govorili za njom (Milkanom) da je davalica!“ Tu reč sam čuo od jednog starog šmekera i smesta mi se svojom živopisnošću dopala. Jeste nepristojna, mrsna i masna, ali moraju joj se priznati nekakav sirovi šarm i preciznost. Mogao sam dabome da odustanem, ali repati me je uzeo pod svoje, a njemu se samo jaki karakteri mogu odupreti. Pošto ja, avaj, nisam taj i od tih, poslužio sam mu da tu reč prošvercuje u srpsku književnost, pored svih tih čuvara i kućepazitelji na mrtvoj straži našeg jezika, koji budno motre da se takvi bacili ne bi slučajno ušunjali. Morao sam dakle da napišem debelo obrazloženje i opravdanje i tako se kratka priča rasplela u roman.

USPOMENI NA MONAHE Nisam ja zapostavio ni štampane knjige. Polovinom januara trebalo bi da se pojavi autorsko samostalno dvojezično srpsko-englesko izdanje mog romana „Dorotej-Dorotheus“. Na početku je posveta: „Ovu domaću priču sam sročio, dao da se prevede na engleski, pečatao o svom trošku da bih sebe učinio koliko - toliko dostojnim da ovo posvetim uspomeni na monahe podvižnike drevnog moravičkog manastira.“

* Pošto je knjiga još sveža od štampe, hoćete li za čitaoce da otkrijete bar neke stranice?

- Jedini pravi način da se to otkrije jeste čitanje. To je doduše odavno prevaziđeno, niko više za tako što nema ni vremena ni živaca, u modi su tvitovi i kratke jezgrovite poruke. Pitati jednog pisca romana da ukratko na brzaka objasni šta je hteo i šta je kazao na tih nekoliko stotina strana svoga sočinjenija i nema nekog smisla, jer da je znao sažeto, pisao bi aforizme ili kratke priče. Posle tolikog batrganja, pisac romana je umoran i izmožden kao dolapski konj. Njegova naknadna objašnjenja su redovno dosadna i isprazna.

* Radnja romana smeštena je u nekoliko sela i varoši male opštine Mokri Do, a učesnici su seljaci, novi bogataši, snobovi, muvadžije, dileri, mafijaši, novinari, jednom rečju šaroliko društvo...

- Naše vreme je ostvarenje mračnih proročanstava i negativnih utopija. Ni Zamjatin ni Orvel nisu mogli ni približno da pogode sliku budućnosti. Tolikog tumbanja temeljnih ljudskih vrednosti koje su izgrađivane u toku dugih vekova ni najveći cinici i pakosnici nisu mogli ni da zamisle. Živimo u nekom neverovatnom svetu, kao u Kerolovoj „Alisi u zemlji čuda“. Za sve je to loše, osim za pisce. Pisci mogu da uživaju jer im je sve nadohvat ruke, ne moraju da mamuzaju i kinje svoju maštu u izmišljanju neverovatnih ljudi i događaja, sve im je nadohvat ruke i pred očima, a mediji ih obilato zasipaju gadostima dvadeset četiri časa na dan, kao da su im posred sobe namestili otvorenu kanalizacionu cev.

* Glavni junak, Jovo Maslar, buntovnik sa razlogom, napušta grad u potrazi za slobodom misleći da je ipak negde preostala neka oaza spokoja. Odlazi u rodno selo, ali to se pokazuje kao iluzija, moderna vremena su pokorila svaki kutak.

- Svet se izgleda ponaša po istom algoritmu, ovim avionom koji kruži unaokolo bez nekog jasno određenog cilja upravlja automatski pilot, gospodari se prave kao da znaju gde se putuje i da je sve pod kontrolom. Nema oaze, ima samo pospanih i mrzovoljnih đaka u pačjoj školi. To je svetski poredak od koga zaklona nema. Dvadeset i četiri sata taj zmaj riga oganj, kroz tresak i grmljavinu saopštava svoje objave. Da li je to ona srećna budućnost sa pečenom kokoškom na stolu, kako je blagostanje za svoju zemlju zamišljao i priželjkivao Luj Četrnaesti, a izgleda da ni komunisti nisu bili daleko od te naivne vizije. Ne u tom smeru, rekao bi Jovo.

* Vaš Jovo se, ipak, ne predaje lako?

- On je prznica i ukoljica, ne možeš mu ništa, ni da ga povedeš ni da ga poteraš. Oštar polemičar, ljuti protivnik opšteprihvaćenih stereotipa, upinje se da očisti ove Augijeve štale od debelih naslaga svih tih laži. Mi smo skloni da naše najbolje ljude sklonimo negde u mračni ćošak, a da jajare i ništake, zlikovce i probisvete uzdignemo i obogotvorimo kao nacionalne heroje i uzore. Neće Jovo nikako da se priključi milionima ošamućenih i smušenih koje zavode prikladno obučeni, leporeki i brzoreki lafovi i mazni macani, ne primećujući da oni u stvari sve vreme okreću i obrću nekoliko caka. Toj hipnozi i narkozi, uspavanci i pletisanci suprotstavlja on svoja gledišta.

* U romanu ste upotrebili dva nova slova iz crnogorskog jezika, jedno za glas najbliži izgovoru šj, a drugo za glas najbliži izgovoru žj. Koji je bio razlog?

ROMANI NA “AMAZONU“ * U DIGITALNOJ formi, na najvećoj svetskoj knjižari „Amazonu“, dostupno je sedam vaših romana. Jeste li iznenađeni?
- Moderna vremena donose i neke prednosti za koje nismo ni slutili da su moguće. Kada sam pre nekoliko godina u novinama pročitao da je Stiven King prodao za jedan dan 500.000 kopija u digitalnoj formi, u trenu sam naslutio da je nastupio veliki šok, mnogo veći od onoga kada se pojavila Gutenbergova štamparska presa. I zaista, za nekoliko godina digitalna izdanja su potisnula štampana.

- Po obliku imena glavnog junaka Jova Maslara može se zaključiti da je iz Crne Gore, Hercegovine ili Zapadne Srbije, u svakom slučaju iz kraja gde se čuju ta dva glasa za koje su Crnogorci dodali uz postojeću azbuku još dva slova. Neki likovi romana još uvek govore jezikom svojih predaka. U nekoliko poglavlja „Vremena kokoški“ likovi su stari neženjeni momci. Imitirao sam njihov govor i nastojao da bude što verniji onome kako oni zaista govore, pa sam iskoristio i ta dva slova. Ne bih voleo da ovo zvuči kao nekakva provokacija ili svrstavanje na bilo čiju stranu u najnovijem lingvističkom okršaju dvaju bratskih naroda, ali moram da priznam da sam se obradovao kada su se pojavila.

* Kažu da se u selima užičkog kraja, naročito onima koja su udaljena od gradskih sredina, i dalje tako govori?

- Ne znam zašto su Savo Mrkalj i Vuk Karadžić odstupili od načela „piši kao što govoriš” i zašto u njihovoj azbuci nema tih slova, a još mi je manje shvatljivo kako to da svi ti naši jezikoslovni instituti, katedre i akademije nisu taj očigledni nedostatak ispravili. Nisu nam problem rogobatne engleske fejsbukovsko-guglovske upadice lajkovanja, tagovanja, daunladovanja, jer to je „in“. Sa trideset slova, pa i sa trideset dva, srpska ćirilica ostaje najsavršenije pismo na svetu. To je govorio veliki Irac Džordž Bernard Šo, koji je ostavio u amanet nekom visprenom Englezu da englesko pismo upodobi Mrkalj-Vukovom načelu i da ga reformiše po istom uzoru.

* Koliko jezik određuje ličnosti, vreme i prostor?

- Jezik je piscu samo alat, potrošni materijal, jedino što ima u rukama kada zida svoju građevinu. Ne osećam nikakvu obavezu da govorim besprekorno, u granicama propisanih standarda. Svako ograničenje, ma kakvo bilo, svako tutorisanje osećam kao nasilje. A to se dešavalo, dešava se i dešavaće se i tome kraja nema. Pod raznim izgovorima, političari i analitičari, istoričari, učitelji svih nivoa sa zašiljenim crvenim pisaljkama ispravljaju, lektorišu i tutorišu, kao što su svojevremeno engleski puritanci umivajući sočni i živopisni Šekspirov jezik naposletku doveli do jezika Danijele Stil i Sidnija Šeldona. Svi popuju i mudruju kao da je jezik jednom zasvagda isklesan u kararskom mermeru, kao da se radi o mrtvom latinskom i starogrčkom, a ne o živom i živahnom, kočopernom, svojeglavom, divljem stvorenju koje kida uzice koje ga sapinju.