Predrag Peđa Ristić otišao u legendu

VELIKI nikada ne umiru, oni se samo sele iz ove u višu stvarnost, u bolji neki svet i svakako - u legendu, izjavio je za "Novosti", istoričar umetnosti Dušan Milovanović, povodom smrti arhitekte Predraga Peđe Ristića (1931-2019).

- Mnogo je nenapisanih knjiga što čekaju u večnosti svoje autore i izdavače. Jedna od njih svakako je namenjena veličanstvenom delu gospodina, pravoslavnog graditelja, žižditelja, kako je on voleo da kaže, marginalca, medijalca, slobodnog mislioca, znalca mnogih zanata i umetnosti, i ko zna kakvog majstora još ne, dragog našeg Predraga Peđe Ristića, zvanog Isus - smatra Milovanović.

Iza sebe je, kako kaže, ostavio preko stotinu pravoslavnih hramova, od početka izvedenih, ili obnovljenih, koje su zlotvori urušili, dve veoma značajne knjige ("Lepenski vir" i "Kolač") u kojima je izneo sve svoje znanje i umeće i sasvim drugačiji (ispravni) pogled na svet, matematiku, graditeljstvo, život sam.

- Biće upamćen Peđa Ristić kao veliki nastavljač slavnih protomajstora, dunđera i žižditelja, koji je do kraja pronikao u njihove tajne, a zatim ih najsmislenije u našem vremenu i primenio - tvrdi naš sagovornik.

- Kao poznavalac i verni žrec najstarijih znanja iz Lepenskog vira, vinčanske, antičke i romejske civilizacije, kao poštovalac bližih autoriteta sve to je sojuzio, i na svet izneo, u svojim veličanstvenim delima, među kojima ipak moramo da istaknemo ona u Birmingemu, na Ubu, u Podgorici ili pak Budvi. O ostalima, i ovim prvima, tek će se dugo, mnogo i s radošću pisati.

Za profesora Arhitektonskog fakulteta Spasoju Krunića, Ristić je bio izuzetan čovek i umetnik:

- Bio je erudita koji je voleo svet oko sebe i svet arhitekture - ističe Krunić. - Njegovo delo je za svako poštovanje. Radio je mnogo i raznovrsno. Sa njim sam bio dobar, što i nije bilo tako jednostavno, ni sa jedne, ni s druge strane. Lepo smo, ipak, sarađivali, eto, sve do njegovog kraja. Bio je i osporavan, i to često od onih koji mu nisu bili ni prineti.

Prisetio se Krunić jedine "graditeljske" saradnje koju je imao sa Ristićem:

- Jednom je došao rano kod mene kući, probudio me i tražio da mu nešto pomognem. Zajedno smo prenosili neke balvane na Adu Međicu, koje smo tamo postavili kao stubove za neku sojenicu.

Za muziku koju je komponovao za film "Hasanaginica" Zoran Hristić koristio je čuveni Ristićev patent - drndafon.

PROČITAJTE JOŠ - Odlazak Peđe Isusa, graditelja crkava

- Peđa je bio jedan od mojih najboljih drugara, i jedan od dvojice ljudi koji su najviše uticali na moj život - kaže, za "Novosti", ugledni kompozitor. - Nekako smo se međusobno našli u ta luda vremena, krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih. Jednom sam tada, očajan što ne čujem još muziku za film "Hasanaginica", šetao i naišao na njega negde kod Kalenić pijace. Poveo me na svoj tavan i tamo sam ugledao tu šklopociju koju je napravio. Unutra su bili federi, rasklopljeni satovi, krive igle koje je uzeo od jorgandžija... Shvatio sam da ću iz drndafona moći da dobijem zvuk za "Hasanaginicu" i s vremenom se toliko uvežbao, da sam na tom čudu mogao i Baha da sviram.

Ristić će biti sahranjen u petak u 12 sati na Novom groblju, a opelo u Crkvi Svetog Nikole počeće u 11.30.

Čuveni drndafon

SPASENjE DUŠE

U TELEGRAMU saučešća ministra kulture Vladana Vukosavljevića ističe se da je Ristić "istrajavao u očuvanju veličanstvene crkvene arhitekture, verujući da je crkva brod koji duše vodi u spasenje":

- Pamtićemo ga kao graditelja koji je upozoravao da nam je i te kako važan duhovni prostor. Projektujući crkve, taj prostor je negovao preko šest decenija - piše između ostalog u telegramu.

ČAROBNA FORMULA PRIJATELjSTVA

ARHITEKTU Hristivoja Pavlovića i Peđu Ristića zbližila je zaljubljenost u Lepenski vir:

- Iako nismo delili iste stavove i često smo ih sučeljavali, izuzetno lepo smo se slagali, sarađivali i družili se - priseća se Pavlović. - Nekada je znao da se malo naljuti i zahladni odnose, a ja sam uspeo da pronađem čarobnu formulu koja je uspela da održi naše prijateljstvo. Kada bih ga video da se tako naduri, pitao bih ga: "Peđa, je li tačno da si napravio više crkava od kralja Milutina?". On bi se onda raskravio i počeli bismo da ih brojimo, do sto i više...