Hercegovački krš zauvek ostaje u srcu

JEDAN spomenik, nedavno podignut u Bileći, podelio je javnost u Bosni i Hercegovini i izazvao različite komentare: u Ravnogorskom parku, visok tri i po metra, od 1. juna "motri" na prolaznike četnički general Draža Mihailović. Autor spomenika je čuveni hercegovački vajar Milivoje Bokić, starina od osamdeset pet leta, koja je u svom dugom i izuzetno plodnom životu prošla "sito i rešeto", pa i šest logora tokom poslednjeg rata...

Njegove skulpture krase i druge hercegovačke parkove i trgove (u Tivtu i Trebinju), a Bakićevih ruku delo je i galerija koju je svojeručno podigao pod Leotarom, na obali Trebišnjice: gradio ju je čitavih petnaest godina, deo po deo, da bi posetiocima otvorio vrata pre četiri godine. U ovom kružnom zdanju, na dva nivoa, danas su izložene i slike mnogih poznatih umetnika. Ali, pre svega ovo je prostor za Bokićevih četrdesetak skulptura koje se po ceo dan kupaju u suncu okružene širokim prozorskim oknima. Stalna postavka nije prodajnog karaktera, dok je ulaz svima - slobodan.

- Nemam ja najdraže motive, najdraže mi je ono što trenutno radim. Od klasike do apstrakcije - sa gorštačkom jednostavnošću, ozbiljno a neposredno, kaže na početku razgovora Milivoje Bokić. - Sve dolazi iz mašte. Šta za mene znači Hercegovina? Kamen...

PROČITAJTE JOŠ: U "Akademiju" naglavačke

Bokić je rođen 1. aprila 1934. godine u Domaševu, kod Trebinja. Već je imao svoje otiske u drvetu i kamenu, kada se 1962. odselio u Mostar i u ovom gradu ostao do početka rata. Radio je u pozorištu lutaka, pravio scenografije, kostime, lutke. S odlaskom u "slobodnjake", nastao je i Bokićev čuveni atelje kod Starog mosta. U njemu su se, uz čašicu loze i razgovora, okupljali velikani toga doba, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, Desanka Maksimović.

- Jednu izložbu mi je otvorio Oto Bihalji Merin. Dešavalo se i da po celu noć sedim s Jurom Kaštelanom i Skenderom Kulenovićem. Desanka Maksimović mi je u sećanju ostala kao divna, fascinantna starica. Kakva su to druženja bila...

A onda su došle strašne devedesete. Ugledni vajar u već odmaklim godinama, zatvaran je i mučen u šest logora muslimansko-hrvatske koalicije. Od mostarskog Dretelja do splitske Lore.

- I u Drugom svetskom, kao dete, svašta sam prošao. Ali, ovo što sam doživeo u poslednjem ratu, ne može se opisati. Tokom mučenja polomljena su mi rebra, oštećena kičma. Shvatio sam da još nismo sazreli kao civilizacija. Čovek je čoveku i dalje vuk - kaže gorko Milivoje Bokić. - Strašna su to mučilišta. Mene su izveli kao neku mačku, nisam ni znao šta se dešava. Ko zna da li bih preživeo da sa Zapada nisu intervenisali za moje izbavljenje. Imao sam pedeset kilograma kada su me prebacili u Kopenhagen. Šta me održalo u životu? Prkos.

Onda, s uzvišenim dostojanstvom, gospodski odmereno, prelazi na drugu temu:

PROČITAJTE JOŠ: Crnjanski kao izazov

- U vajarstvu ništa nije lagano. Zato svi "beže" u boju i četkicu... Izlagao sam i u Parizu, Edinburgu, posle ovog rata priređene su mi četiri izložbe (tokom dvanaest godina) u Gradskoj galeriji u Berlinu. Nigde nisam doživeo tako izuzetno interesovanje i posetu - kaže s uzdržanim osmehom ova starina, a zatim se brzo ispravlja: - Ne ja, nego moje skulpture... Narod je narod, svuda isti. Zato sam se u Berlinu i Parizu osećao kao u Trebinju, ili Domaševu u kome sam rođen. Lako je prilagoditi se svakom narodu i čoveku. Ipak, dok sam živ, ovaj krš ima posebno mesto u mom srcu.

EVROPSKE IZLOŽBE

SKULPTURE hercegovačkog umetnika krasile su izložbene prostore širom Evrope. Videli su ih ljubitelji umetnosti u Kopenhagenu, Grenu, Arhusu, Berlinu, Levenštajnu, Bad Margentajmu, Nojenštatu, Gracu.... Bokićevi radovi i danas se nalaze u mnogim galerijama i privatnim zbirkama širom Starog kontinenta.