Danica Čvorović, Anđelija, Saveta Govedarević, Petrova majka, Milada, Nana Hikmeta, Roska, samo mali delić u bogatom mozaiku uloga koje je tokom sedam decenija dugog glumačkog staža publici darovala Mira Banjac.

Za nju, kako sama kaže, to nisu samo uloge koje je odigrala, već sudbine koje je živela i proživela, sa kojima se poistovećivala, sa kojima se smejala i plakala.

PROČITAJTE JOŠ - Srpsko kolo na bis za Britance

* Odigrali ste više od 160 sudbina, postoji li neka koju posebno pamtite?

- To je monodrama "Ljubica, prvo lice množine", za koju sam ja jako bila zalegla. Govor je bio za jednim pultom, nema pokreta, nema nikoga samo publika i svoja osećanja. To je bilo vrlo odgovorno i teško odigrati. Jednom prilikom pozvao me je čovek iz kolubarskih rudnika da dođem i odigram monodramu. Kako nije bilo adekvatnog prostora, a mnogo ljudi je došlo, monodramu sam izvodila na otkopu. U toj monodrami žene koja odlazi u penziju i govori o samoći ima jedna rečenica koja kaže: "Nije to meni rekao onaj iz sindikata, da će te mi pripremiti oproštaj, to je meni rekla Mara Belić. Je l' znate Maru Belić, čistačicu iz fabrike". U tom momentu iz prvog reda ustaje žena i kaže da je zna, da se obesila i da danas ide kamion po nju u Beograd. Šta u tom trenutku da kaže glumac. To je presan život. To su živa mesa koja pulsiraju i za mene je to mnogo dublje od same prezentacije.

* Koliko je teško u takvim situacijama ostati dosledan umetničkom činu?

- Morate ljude voleti da biste ih odglumili i da biste dali svoj umetnički deo. Ali kada se sa njima suočite tamo gde morate onda to drugačije izgleda. Onda se osećate odgovorni da to pokrijete, iako se ne slažete sa njima. Od celog posla kojim se bavim najlepše mi je to pronalaženje do završetka uloge. Nije važno da li je to mala i velika uloga, sve morate da uradite kao da radite najglavniju ulogu. Moj profesor Jurij Rakitin je govorio da ko ne zna da igra treći plan, nikada neće znati ni prvi.

* Postoji li neka uloga koju ste želeli a niste je odigrali?

- Želela sam ulogu Gospa Nole iz "Hronike palanačkog groblja" Isidore Sekulić, i to me je pokojni Mihiz terao da uradim, ali niko nije uradio dramaturški deo posla. Skoro osam godina sam pročitavala Isidoru i onda je nastala monodrama o njoj "Proživeti i promisliti". Mene uopšte nije zanimala književna Isidora, već gde se sakrila ta žena i odakle je izišla velika i jaka književnica. Stalno sam mislila zašto je otišla u tu hladnu zemlju i nedavno kada sam bila kod Cece Bojković u Helsinkiju shvatila sam kakvi su to ljudi. Uvek su me zanimali ljudi koji su otkrivali svetove na drugačiji način.


* Uskoro ćete napuniti 90 godina, i dalje snimate, šta trenutno radite i u čemu je tajna vaše vitalnosti?

- Počela sam da radim "Preživeti Beograd", koji je vrlo interesantna tema, nije veliki posao, ali je zanimljiv. Kada sam otišla u penziju prestala sam da se bavim pozorištem, jer ono traži ozbiljnog čoveka od jutra do mraka. Film i televizija su maltene tekuće stvari, ali ne u smislu bagatelisanja, već je to nešto što se laganije odradi i mogu brže da budem sa porodicom. Ne treba mi više ni slava, ni novac, radim zato da bih bila korisna. Ja se samo bojim da ću ostati nekorisna, stara žena koja propada jer ne radi ništa i što se povukla. Moraš da naučiš da se sporazumeš sa svojim godinama, da ne budeš smešna i ne tražiš ono što ti ne pripada, da osluškuješ i kontaktiraš sa svojim telom. Što god možeš sam, to uradi sam. Nemam sujetu starenja, moje bore sada rade za mene.

* Često vas viđamo sa mladim glumcima, šta im savetujete?

- Uvek im govorim da ne rasipaju svoju snagu usitno. Ne treba brzo praviti karijere. Sve karijere glumčeve su efemerne i nikad se ne zna šta će biti. Oni toliko mnogo rade, od jurnjave za nepredvidivom karijerom ne stižu da se druže, da uživaju. Ali oni sa kojima sam ja radila su veoma dobri glumci, vrlo vaspitana deca, jedino su zamoreni i čini mi se da im ne čini toliko zadovoljstvo koliko je nama činilo. Uvek sam zavidela slikarima i piscima koji rade u dokolici, pozorište to ne dozvoljava.

SVAKO LICE JEDNA SUDBINA

U okviru 26. Festivala evropskog filma, u holu Otvorenog univerziteta u Subotici postavljena je izložba "Lica Mire Banjac", autora Zorana Maksimovića, koja posetioce vodi kroz mnogobrojne uloge koje je ostvarila naša velika glumica. Zanimljivo je da je prva izložba, koju organizuje Pozorišni muzej Vojvodine, bila u Novom Sadu i nju je otvorila Milena Dravić.

- Tada je rekla: "Ja tako nešto neću imati nikada". Ali dočekala je. Pre godinu dana, na palićkom festivalu, ja sam otvorila njenu izložbu, a to je bilo jedno od njenih poslednjih pojavljivanja u javnosti - kaže za naš list neposredno po otvaranju izložbe Mira Banjac. - Ovo su moja lica, iza svakog od njih postoji jedna sudbina koju sam ja prošla.

Izložbu je otvrio Radoslav Zelenović, direktor Festivala, koji je podsetio na impozantnu biografiju Mire Banjac.