Slikar Milan Miletić (Lapovo, 1950) život i rad vezao je za dve sredine - Beograd i Gornji Milanovac. U tom drugom gradu, u Muzeju rudničko-takovskog kraja, tokom maja je najveća njegova dosadašnja izložba, retrospektiva sedamdeset osam dela iz umetnikove zbirke, koje ne otuđuje i čuva za zadužbinu. Izložene su slike, crteži i kolaži, Miletić je jedan od najboljih umetnika kolaža, a pažnja koju posvećuje svojim radovima ogleda se i na nivou ramova na kojima često sam interveniše. Reč je o jednom od najvažnijih srpskih slikara druge polovine dvadesetog i prvih decenija dvadeset prvog veka, majstoru o kome se pohvalno izražavaju umetnici, kritičari, publika i kolekcionari.

Za razliku od drugih slikara realista, ili kako ga još vrednuju neoromantičara (naslov izložbe u katalogu je "Romantični svet slike") ovaj slikar je pronašao neki samo njegov izraz, po strani od svega, ali jedinstven. To ne bilo moguće bez velikog poštovanja starih majstora, slikanja na klasičan način uljanom tehnikom, uz upotrebu malštika. Iza ovog slikara su godine sakupljanja i proučavanja knjiga o umetnosti (Miletić među slikarima poseduje najveću biblioteku), ali i iskustva sa stripom i ilustracijom, u kojima je značajan predstavnik te vrste umetnosti, zapravo jedini koji se kod nas bavi uspešno sa te tri vrste izraza (uskoro izlazi monografija o njegovom stripu i ilustraciji sa analitičkim tekstom Vase Pavkovića). Možda važnije od toga je da slikar u svemu, u govoru, ponašanju, slikanju i odnosu prema ljudima pronalazi meru, ljudskost i plemenitost a pre svega blagost i nenametljivost. Kao umetnik on je istraživač, student u klasi profesora Stojana Ćelića na beogradskoj Likovnoj akademiji.

Pročitajte još - POGLED ISKOSA: Zoran Ivanović u Gran Paleu

Zato u njegov vrednosni horizont osim apstrakcije koju je zastupao Ćelić ulaze tipično avangardistička rešenja konceptualne umetnosti, aglomeracije i nabrajanja ili, kako slikar kaže: "Konceptualne slike su mi najbolje". On je, međutim, krajnje kritički raspoložen prema patološkim ispoljavanjima u aktuelnoj umetnosti. Ma koliko da je slika praznik za oči, ona je, kako Leonardo da Vinči kaže, cosa mentale, stvar mišljenja i stoga ovaj slikar pre svega razmišlja dok stvara. On smatra i tako dela, da slika mora biti izraz ovog vremena a ne anahronizam, pa ceni hiperrealizam kao originalni realizam dvadesetog veka, međutim, ne slika na način superrealista. Bliži su mu majstori fantastike, imao je izložbu u Modernoj galeriji Valjevo, jer je možda najpre magični realista, pripadnik u istoriji najređeg slikarskog soja, stvaralac koji unosi metafizičku dimenziju u svoje radove, a teme su mu katkad i erotske. Njegov stil je i metarealistički, on propituje i prevrednuje sve postojeće u istoriji realizma, u nekoj vrsti sinteze mimetičkih, intelektualnih ali i duboko duhovnih slojeva slikarstva, koji sežu do predstave Hrista i anđeoske tematike.