FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Početak javne hajke

Svim pažljivo odabranim sredstvima dokumentarca - autentičnom slikom i tonom, arhivalijama, dosnimljenim materijalom i ukrštanjem ovih izvora - koristio se Goran Radovanović u ovom izuzetnom filmu o zbivanjima od pre bezmalo pola veka, koja su označila početak javno orkestrirane hajke ne samo na Dušana Makavejeva nego na ceo tadašnji srpski film, naročito onaj "autorski", koji je kasnije dobio diskutabilan naziv - "crni talas".

Javno sudovanje filmu "WR - Misterije organizma", priređeno u novosadskom bioskopu "Arena" 5. juna 1971. godine od strane pokrajinskih ćelija opskurnog karaktera, trebalo je da bude "samoupravni okidač" u nameri da se film zabrani i osudi, jer je nadležni državni organ ("cenzura") odobrio javno prikazivanje filma. "Terali zeca - isterali vuka". Događaj se pretvorio u javnu blamažu maligne birokratije, iako su svi znali da je bio inspirisan sa partijskog vrha. Svejedno, on je označio sezonu "slobodnog lova", koja je trajala narednih nekoliko godina i završila se potpunim uništenjem srpskog autorskog filma ili, ako hoćete, njegovim faktičkim krajem. Celu sledeću deceniju nije se srpski film pridigao od fatalnog udarca koji se završio ničim ograničenim, apsolutnim divljanjem tajne partijske kamarile i njenih službi, kada je zabranjen (zvanično ne zabranjen, nego - izolovan, tj. "odložen") i apsolutni pobednik glavnog filmskog festivala tadašnje Jugoslavije. U Puli Makavejevljev film nije ni pušten, a pokriće za to trebalo je da stvori upravo novosadska "samoupravna" i "demokratska" sudanija.

PROČITAJTE JOŠ - FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Propast porodice

Sve to nastoji da tačno evocira i ponovo pred našim očima odigra Goran Radovanović. On do izvesne mere prati povampirenu staljinističku represiju uoči famoznog "Titovog pisma" iz 1972. godine. Danas više nema nikakve sumnje da je ovaj udar bio inspirisan sa najvišeg mesta i direktno usmeren protiv srpske kulture i sa njom filma, pri čemu su glavne mete bili Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović i Želimir Žilnik. Brozu su svi oni odavno išli na živce. On je bio pravi autor ovog udara, a njegovi izvođači Latinka i tzv. srpski liberali, koji nisu shvatili da su upravo oni na redu i da će im se vrlo skoro sve ovo lupiti o glavu. Radovanović ne ide tako daleko u otkrivanju pravih uzroka i posledica "novosadskog događaja", ali mu se mora priznati da je prvi prepoznao ovo zmijsko jaje, zloćudnu Brozovu utvaru, koja i danas lebdi nad celim ovim preduzećem.

U jednom trenutku, akteri Radovanovićevog filma iznose na podijum "Arene" m a l u Brozovu bistu. Zašto m a l u? Brozove biste bile su kabaste i predimenzionirane, a upravo ova, poddimenzionirana, svojim majušnim izgledom privlači - veću pažnju! Ona nosi splin apsurda, faktor irealnog, začudnu energiju "prisutnog u odsutnom" i baš time pogađa srž događaja, koji je Radovanović spasao od zaborava u danima Makove selidbe u večnost.