Kada je, 1978. godine, Bergman snimio svoj sjajni film "Prizori iz bračnog života", frenetičan prijem, na koji je naišao, nije uopšte bio uslovljen potrebom da se "virne" kroz ključaonicu u spavaću sobu bogatog sveta. Vivisekcija večitog rata među polovima bila je surova upravo zato što se film ticao svih i svuda, a dirao je najtananije motive opstanka emocija, u uslovima liberalnog kapitalizma, koji sve, pa i ljubav, svodi na robu. Bergmanova tačnost i glumačka istinitost su stvorili nezaboravni fidbek u gledaocu.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Vremenska kapsula

Ana Tomović je, sa istančanim ukusom, pretočila Bergmanov scenario u sasvim različitu, pozorišnu dimenziju, u kojoj ne vidimo samo filmske krupne planove lica, svaki njihov treptaj, nego čitavo glumačko i ljudsko biće, čije telo u prostoru podjednako govori, kao i reči, koje ubijaju. Produkcija "Red, rad i disciplina" je, povodom stogodišnjice od Bergmanovog rođenja, okupila Gradsko pozorište iz Bečeja, švedsku ambasadu, modnu dizajnerku Draganu Ognjenović (scena i kostim) i odlične glumce, Tamaru Krcunović i Miloša Timotijevića, u prekrasnom prostoru potkrovlja Jugoslovenske kinoteke... Između gledalaca, koji su sedeli sa tri strane, Timotijević i Krcunovićeva su sa zavidnom lakoćom izveli odnose bračnog para, koji ostaje u nekoj vrsti veze, iako je njihov brak završen. Niko se tu nije preterano brinuo hoće li imati hleba kad se brak završi. Brinulo se samo o utisku koji raskid ostavlja na društvenu okolinu, roditelje, prijatelje, o tome šta obući dok se evakuišeš iz mrske veze... Dok je dinamičan i duhovit dijalog tekao logično, mizanscen nije bio prilagođen gledanju sa strane, pa smo mi koji nismo sedeli ispred njih videli uglavnom profile i groteskni zadnji plan događanja u krevetu. Publika, sastavljena od trendsetera ponajviše, divno se zabavljala, pa i otkucala poneku poruku, dok su se junaci kidali u bespoštednoj borbi za slobodu u krutom, konvencionalnom, ekonomskom odnosu kao što je brak. Za razliku od Bergmanovog uranjanja u duboke slojeve odanosti, "razuma i osećanja", ovo su bile "Scene iz bračnog života" dokonih, lepih, situiranih, zabavnih ljudi, koji, i kad se ruše, to je simpatično, kao u modernim "Netfliksovim" televizijskim serijama, koje se gutaju širom planete.

Nipošto se ne može reći da predstava "Scene iz bračnog života" nije uspela - glumci su divni, spretni, spontani, "svaka im je na mestu", gledateljke (u većini) odlično se zabavljaju, svako se u sebi stidi malih i velikih izdaja u sopstvenim "Scenama...", ali, od Bergmana, bespoštednog, surovog, agresivnog, analitičnog, nije ostalo mnogo. Skandinavski dizajn, lepa odeća, diskretna režija, neobično mesto igre, sve ima uticaj na utisak da ste proveli lepo veče.

Ali, u ovom prostoru, u kome mi proživljavamo i preživljavamo (ili ne) svoje (bračne) živote, mnogo više autentičnosti je potrebno da bismo se potresli što su junaci iz surovog Bergmanovog filma tragično doživeli poraz u svom fensi ratu. U predstavi, ne i kod onog čija stogodišnjica rođenja se obeležava, i čija moda ne prolazi.