Nova knjiga Gordane Vlahović vodi nas na put vozom kroz srpsku književnost

GORDANA Vlahović rođena je 1946. godine, u Ruđincima, kod Vrnjačke Banje. Živi i stvara na relaciji Kruševac – Beograd – Vrnjci. Radila je kao profesor srpskog jezika u Ekonomskoj školi u Kruševcu. Piše priče, prikaze, eseje. Napisala je i jedan roman. Posle niza tekstova, u književnim časopisima „Bagdala”, „Književne novine”, „Koraci”, „Bdenje”, „Sent”, u periodu od 2002. do 2018. godine, objavljene su njene priče i zapisi: „Na ivici sna”, „Na licima oči”, „Istina, kad vam kažem”, „O čemu god, o životu je”; prikazi i eseji: „Sa Sarom, uz knjigu”, „A knjiga o(p)staje”; priče: „A vozovi su prolazili, davno”; priče i eseji: „Vozovi, snovi i sećanja”; roman „Razodevanje” i književna kritika „Čitam i zapisujem”.

Pročitajte još: Pavićeva "Ljubav" u Jermeniji

Gordana je od onih zaljubljenika u knjigu koji veruju u njeno trajanje, da knjiga nije prevaziđena forma. I da ne nastaje sama od sebe. Da se u nju, pravu, moraju sliti sva iskustva pređašnjeg života, ljudi, bilja, snegovi, sve priče, sva imena sa rafova biblioteka, koja su davnašnji i dokazani prijatelji. Voli da citira Danila Nikolića: „A čovek je ceo tamo gde mu je bila mladost.“ Zainteresovana je, u svojim pričama, za zbivanja i ljude u podneblju Morave, i za iskustvo čitanja. Lirizam, duhovitost ali i oporost pojedinih slika, koncentrišu se oko zavičajnog miljea, uz preplet stvarnosti i fikcije. Od svih kritičkih prikaza i utisaka o njenim pričama, kaže da joj je najmilije mišljenje Dobrice Ćosića, koji u svom pismu kaže i ovo: „Vi ste posle Bore Stankovića i Dušana Radića, za mene, pravi pripovedač koji je izrazio dušu, mučeničku i lukavost našeg bezimenog moravskog čoveka.“

Roman „Razodevanje“, objavljen u izdavačkoj kući „Kov“, za temu uzima period između dva svetska rata, u Vrnjačkoj Banji. Atmosferu, događanja, dolaženja i prolaženja, Banju kao skrovito mesto, i kao životno stecište građanske klase koja je tamo ostavila ekonomske i kulturološke tragove. U svom sjajnom pogovoru knjizi, Draško Ređep piše: „Prema mom saznanju, jedino je, sada i ovde, Gordana Vlahović u pojedinačnom slučaju jedne od, uslovno rečeno, banjskih biografija produžila onu nit dugog pamćenja koju je, zauvek, označio Miodrag B. Protić u Nojevoj barci.“

Pročitajte još:Zahar Prilepin: Slovenska će duša trijumfovati

Što se tiče književne kritike i esejistike, Gordana Vlahović prilazi sa strašću visprenog čitaoca i tumača, korespondirajući sa literaturom tradicijskog i modernog sklopa. Vodeći čitaoca kroz vreme i knjige, ona polazi od onog Mihizovog, da kritičar uvek piše sebe.

Sedamnaestog oktobra, u Udruženju književnika Srbije, promovisane su dve knjige Gordane Vlahović, „Vozovi, snovi i sećanja“ u izdanju zrenjaninske „Agore“ (recenzent Milisav Savić), i knjiga eseja „Čitam i zapisujem“, u izdanju „Raške škole“ (recenzent i pisac pogovora je Ana Stišović Milovanović). „Čitam i zapisujem“ je niz tekstova koji su objavljeni u književnoj periodici, u periodu od 2014. do kraja 2017. godine. Gordana pomno prati književnu produkciju, a kriterijumi po kojima bira dela o kojima će pisati neobični su, jer pokazuju da kod ovog kritičara nema tendencioznosti i pomodarstva. Ili, kako to Ana Stišović Milovanović, u pogovoru, reče: „Njeni eseji vraćaju čistu radost čitanja - bezinteresnog, zavereničkog.“

Najnovija knjiga o vozovima je još jedno nezaboravno putovanje: priče - eseji, u kojima Gordana Vlahović putuje vozom kroz savremenu srpsku književnost, zajedno sa tridesetak pisaca, počevši od Isidore Sekulić i Crnjanskog, pa sve do naših savremenika, uz naknadnu grižu savesti što nije obuhvatila još neke sjajne scene iz voza nepomenutih pisaca. Stoga, da se iskupi, priprema za sledeću godinu „Antologiju priča i zapisa o vozovima u srpskoj književnosti“, kojom će biti obuhvaćeno oko trideset pet autora. Da li će time biti završen ciklus o vozovima? Jer, kad se uz železničku stanicu odrasta, ostane, kako pisac reče, u snovima prtljag uspomena. I još mnogo sjajnih ispisanih stranica u romanima koji nisu pomenuti (Ćosić, Vujinović, Velikić...). Možda pisac priprema i nešto sasvim treće. I ne voli da je zovu „spisateljica“. Ko zna zašto! No, o čemu god, o životu je, kako sama kaže.