PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA

IZ svake reči izbija proživljeno. A piše na odstojanju, hladne glave, kao da gleda samog sebe, dok pripoveda o nečemu čemu je lično prisustvovao, prenoseći emocije doživljenog u ravan čitaoca. Zahar Prilepin je istovremeo i pisac, i ratnik, i roditelj, i političar, i novinar, i muzičar. I pasionirani posmatrač našeg vremena.

* Šta ste najviše od toga?

- Bolje od svega uspevam da pišem knjige. Prevashodno sam po profesiji vojnik, i mislio sam da ću to biti celoga života. Ne mislim da bi, u kontekstu ruske književnosti, ove stvari trebalo razdvajati. Vojno angažovanje je karakteristično za rusku literaturu. Krajnje je složeno u tom smislu napraviti podelu kod Tolstoja, Gorkog ili Puškina. Mnogo mi je laskalo kada mi je Emir Kusturica - mislim da to nije tajna, jednom prilikom rekao: "Celog života sam želeo da budem kao ti, pisac i vojnik" - ističe Prilepin, u razgovoru za "Novosti".


PROČITAJTE JOŠ:
Milovan Danojlić: Zapad će pojesti sopstvene laži

* Gde vam je teže i izazovnije: u Čečeniji, u Donbasu ili pred belim papirom?

- Ništa od toga nije završeno. Da je neka od ovih priča dobila svoj kraj, otvorili bismo šampanjac. Nije gotovo ni u Čečeniji, ni u Donbasu, ni sa mojom književnošću. Taj ispit mora da se polaže svakodnevno. Najteže od svega je sačuvati idealizam u 43 godine i verovati u to da će dobro pobediti zlo. Svakoga dana dobijaš novu porciju razočaranja i nastavljaš da budeš idealista, a ne cinik.

* Razočaranja čime?

- Na primer, da se u Donbasu formira nova Kuba, levičarsko društvo, militarizovano i okrenuto kulturi. Ali to se sudarilo s nemogućnošću gradnje male socijalističke države u kontekstu kapitalističkog sveta. I ta se iluzija srušila. Jedna od mnogih iluzija koje su se urušile pred mojim očima.

Prilepin sa našim dopisnikom

* U kojoj meri ruska literatura utiče na zapadnu duhovnost?

- Problemi koji postoje danas nisu postojali za Puškina, Dostojevskog ili Gorkog. Najmoćnije medijske mašinerije Zapada neprestano rade na veoma širokim masama stanovništva. I ta mašinerija je u bližoj budućnosti uticajnija od književnosti. Ali književnost ima dugoročniji i perspektivniji uticaj. U tom smislu, sebe i celu rusku književnost trenutno osećam kao gubitnike. Mi sada gubimo, ali Tolstoj, Dostojevski i Gorki će, svejedno, pobediti. Pravda se nalazi tamo.

* Razume li Zapad slovensku dušu?

- Poznaje je i boji je se. Rusi, koji su ulazili u polovinu evropskih prestonica, uvek će na Zapadu izazivati laku drhtavicu. Naravno, oni imaju Tolstoja, oni imaju Dostojevskog, oni imaju Čajkovskog, i naravno balet, oni su, naravno, veliki, ali oni su užasni, oni mogu da dođu ovamo. Shvatam ovaj ne sasvim razuman i racionalan strah i razdražljivost na Zapadu. Ali književnost će uvek imati svoje mesto, dokazivati da je u Rusiji nešto nepoznato.

* Mogu li veliki pisci da se prilagođavaju politici?

- To je uvek pitanje ličnog izbora. Prolazimo epohu velikih despotija, tiranija i nasilja nad čovekom, ali pisci su postali ponizniji i smireniji. Postali su podložniji raznim tabuima. Pisac s ponosom često ponavlja da nije političar, a u suštini, iza ove fraze ne stoji ništa osim farisejstva. Šta to znači da si izvan politike? Nisi u biti svoga naroda, susednog naroda, čovečanstva u celini, globalizacije. Pratim s kakvim kašnjenjem književnost reaguje na procese na koje bi moglo da se reaguje na vreme. Veoma mi se sviđa roman Uelbeka. Ali to što on piše sada o događajima u Francuskoj, to bi bilo razumljivo još pre pet, deset ili petnaest godina. Da je tada pisao o tome, bio bi apsolutno revolucionaran. Sada je to već objektivna realnost. Svaka mu čast za to što je o tome pisao, ali da je to uradio ranije, imalo bi veći uticaj. U tom smislu, ruska književnost je uvek ekstremna, radikalna, govori o onome o čemu ne sme da se govori ni za pet, ni za deset, već za pedeset ili sto godina. Govori o stvarima koje danas nisu politički korektne.

* U kojoj meri idu podruku mudrost i politička korektnost?

- Mudrost ima odnos s političkom korektnošću samo u jednoj stvari, tako što su ljudi slabi, i sebi uvek treba da polažu račune. Ne treba od ljudi zahtevati i očekivati mnogo. Ako deluju, bar jedan deo njih ispoljava makar neki deo junaštva, stoicizma i upornosti. U tome je mudrost u odnosu na političku korektnost. A politička korektnost je zlo 21. veka.

* Ruski klasici su uvek voleli svoju otadžbinu. Treba li pisac da bude patriota?

- To je vrlo složeno pitanje zato što antipatriotske izjave možete naći i kod Puškina, i kod Dostojevskog, i kod Gorkog. Ruski pisci su uvek bili složeni. Noviji liberalni trend je da se svi podvedu pod zajednički imenitelj. Ali ruski pisac je u momentu opasnosti po zemlju, otadžbinu, narod, hrišćanske vrednosti, bezuslovno, uvek, u 99 ili 100 odsto slučajeva, zauzimao stranu svog naroda.

OČEVI SU BILI BOLjI OD NAS * JESMO li prevazišli svoje očeve? - Naravno da nismo. Naši očevi, i naši ruski, i vaši srpski, pobedili su u najstrašnijem svetskom ratu u celoj istoriji čovečanstva. Odlično pamtimo, za razliku od veoma velikog dela Evrope. Srbi su stvarno ratovali, a onda su ostali izmislili sebi herojski otpor. A mi sada gubimo. Zato smo, zasad, manji od svojih očeva.

* Koliko vaši politički stavovi utiču na prijem vašeg književnog dela kod publike?

- Jedno drugom pomaže i, istovremeno, jedno drugom smeta, zato što ljudi, usudiću se da to kažem, ne misle toliko brzo koliko ja brzo živim. Zbog toga im se često čini da se ja menjam. Menja se kontekst, a ja stojim na jednom mestu. Celoga života izgovaram iste reči, od 1996. godine, od kada pišem. Govorim jedno te isto 22 godine, kao detlić koji udara u jednu istu tačku. A vlast odlazi i vraća se, i ljudi reaguju, ali ja sam veran samom sebi. Mislim da je to najvažnija vrednost za pisca.

* Gde je mesto Rusije u današnjem svetu?

- Rusija je bezuslovno velika država. Od nje se očekuje novi predlog i plan delovanja za čovečanstvo. Oslanjajući se na rusku literaturu, svet se nada da će Rusija reći neku reč koja će nas izvesti iz očiglednog civilizacijskog ćorsokaka u kom se nalazimo. Sovjetska revolucija 1917. godine nije bila samo socijalna revolucija, već je slomila kolonijalni svet 17, 18. i 19. veka. Sada je na delu nova, globalna kolonizacija, i svi gledaju na Rusiju kao na nekog ko se nalazi van konteksta globalizacije. A Rusija je danas samo jedna u nizu kapitalističkih zemalja. Rusija bi u tom smislu mogla radikalnije da se ponaša, ali ona to ne može kao član mnogih finansijskih i drugih svetskih organizacija. Kao da je podigla nogu, ali nije zakoračila.

* Ko vrši tu kolonizaciju?

- Međunarodne finansijske korporacije, SAD. Znamo sva ta imena, ne moramo da ih navodimo.

* Prolazi li vreme liberala?

- Ne. Imaju vrlo jake pozicije, čak i unutar Rusije. Kod njih su finansije, mediji, kod njih je sve. Sa nama je Bog.

* Koliko Srbija može da se osloni na Rusiju u rešavanju kosovskog problema?

- Veoma često čujem, van granica svoje zemlje, pitanja u smislu šta nam je dala Rusija i kako će nam pomoći, u kom stepenu na nju mogu da se oslone Sirija, Donbas, Latinska Amerika... A šta ste vi dali Rusiji? Kako ste vi pomogli Rusiji? To je, takođe, važno. Treba zapitati samog sebe. Želeo bih da Srbija takođe prihvati tu odgovornost. Ako bi imala ulogu trojanskog konja unutar EU za Rusiju, to bi bila dobra priča.

* Je li Srbija mala Rusija?

- Svakako! Uzdam se u srpsku unutrašnju nezavisnost. Važno je da pamtimo ko smo. Da se ne utopimo.

* Kako rešiti problem Kosova?

- A kako da ga rešimo? Ne znam. Hajde da pokrijemo crnom tkaninom SAD na dve nedelje i uzmemo Donbas i Kosovo. Onda oni ispužu ispod tkanine i sve je normalno, a mi već sve podelili.

* Imate poseban odnos sa srpskom publikom?

- Da, najlepši mogući. U Srbiji i Francuskoj su prevedene sve moje knjige, i to su za mene dve najzanimljivije zemlje u svetu. Srbija je zemlja u kojoj mogu da izađem pred punu salu, da kažem da je Rusija velika i da će sve pobediti, i ljudi će aplaudirati. Ako to kažem u Nemačkoj, Francuskoj ili SAD, reakcija će biti suprotna. Srbi su mi kao rod.

* Hoćete li se vratiti u Donbas?

- Ako budu potrebne moje vojne veštine, vratiću se, ako se tamo promeni ekonomska situacija, vratiću se. Tamo su grobovi mojih prijatelja. Veoma mnogo grobova. Naravno da hoću tamo da se vratim.

* Zaharčenkov grob, takođe...

- On je moj brat. Veoma ga volim. Čovek koji je objedinjavao Fidela Kastra i Če Gevaru u jednoj osobi. Jedan od najproduktivnijih, zadivljujućih, stihijskih ljudi, literarnih i poetskih.

* Kako sagledavate paradoks sveta koji je istovremeno i lep i turoban?

- Danas si pobedio, sutra si izgubio. Ne postoji jedinstvena pobeda. Današnja pobeda se pretvara u sutrašnji poraz, a današnji poraz u sutrašnju pobedu. Ne treba očajavati, zapisano je u potonuloj podmornici "Kursk". Ili, kako je rekao naš milicioner, kog su u Dagestanu ubili teroristi: "Radite, braćo." To je zadatak za ceo život. Radite, braćo.


PROČITAJTE JOŠ:
Srpske rane i tragedije

BITI VIŠE NEGO ČOVEK

* Živimo li raj ili pakao na zemlji?

- Živimo zemaljskim životom, sa svim njegovim greškama. Branimo svoje ljudsko u njemu. I to jeste glavni zadatak čoveka. Biti više nego samo čovek.