VEOMA su retki u našoj sredini ljudi koji se od ostalih razlikuju svojim izuzetnim znanjem, kreativnošću, doslednim potvrđivanjem ljudskih vrlina, intelektualnim poštenjem i duhovnom čestitošću. Takav je bio akademik Vladeta Jerotić (1924-2018). Nikome nije sudio, svakoga je razumeo, svakoga je prihvatao i svakome je dao šansu.

Rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, gde je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović", a kao profesor po pozivu predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

Pročitajte još - SAHRANjEN VLADETA JEROTIĆ: Umom i srcem ušao u sve tajne živote i sveta (FOTO)

- Do početka puberteta, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca, koga sam i poštovao i voleo, ali ga se i bojao - pisao je o sebi Jerotić. - Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam s njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao udalj i troskok.

Adolescentsko doba značilo je za Jerotića potpun preokret - u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije, iz njega se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" koji se odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i filozofskog. Međutim, kad se njegov drug naglo razboleo od šizofrenije, čvrsto je rešio da upiše medicinu i specijalizira psihijatriju.

- Verovao sam onda da ću razrešiti tajnu šizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim šizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija - napisao je Jerotić.

Tada je počeo i da piše. Pisao je pesme, priče, započeo je i dva romana, a u dnevniku, koji je vodio do četrdesete godine, nalazio je, kako je govorio, veliku utehu i radost.

Pročitajte još - BRIŽNI VIDAR SRPSKIH DUŠA: Preminuo Vladeta Jerotić

- Uobličavao sam svoja skrivena i tamna osećanja prevodeći ih u slova dnevnika, tesao sam rečenice i ne sluteći da ću jednom početi da se bavim ozbiljnije književnošću i književnom kritikom - objasnio je. - Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata objavio sam u tadašnjem književnom časopisu "Svedočanstva" i doživeo oštru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Daviča. On je, tom prilikom, napao još nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom časopisu kao - "dekadentne pesnike". Ne mislim da je Davičova kritika bila razlog što sam pisao sve manje pesama, već je razlog bio u mojoj većoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.

STUDIJE MEDICINE

JEROTIĆ je uoči oslobođenja Beograda volontirao na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice. Mobilisan je, s tim da ostane na hirurškom odeljenju kao bolničar dok ne završi sanitetski kurs infektivnih bolesti, a onda je trebalo da bude poslat u Bosnu, na suzbijanje tifusa.

- Kurs sam, zbilja, završio, ali nisam nikad poslat u Bosnu - napisao je Jerotić. - Rešio sam da specijaliziram neuropsihijatriju, ali to pred mojim šefovima nisam govorio.

(U nedelju: Odbojnost prema politici)


Foto Zadužbina Vladete Jerotića