Amaral: Bojim se za budućnost ljudi koji ne čitaju

Amaral koji ovih dana boravi u Srbiji kao gost izdavačke kuće "Klio", kaže da je u Portugalu teško živeti od pisanja i da Portugalci najmanje čitaju od svih Evropljana te da oni knjigu doživljavaju kao sveti predmet koji ne treba dirati sa polica.

"To je dramatično i tužno. Kako ljudi mogu biti svesni, kritični, da postavljaju pitanja o svetu koji ih okružuje, ako ne čitaju? Mislim da to nije moguće i bojim se za budućnost ljudi koji ne čitaju i kojima knjige nisu važne u svakodnevnom životu", rekao je Amaral u intervjuu Tanjugu.

"Mislim da u Portugalu ljudi i dalje vide knjige kao svete objekte koje stave na police, gledaju ih, ali ih ne diraju, ne čitaju, ne uzimaju iz njih ono što one mogu da pruže", dodao je jedan od autora "Vodiča za 50 portugalskih izmišljenih likova".

PROČITAJTE JOŠ: Književnost danas živi u ilegali

Amaral će u Beogradu, Novom Sadu i Vranju predstaviti svoj debitanski roman "Prve brazde", koji je "Klio" upravo objavio u prevodu Jovana Tatića.

Kaže da naslov romana (u originalu "As Primeiras Coisas", na engleskom "The First Things") ima veze sa stihom iz Biblije.

"Taj stih je povezan sa sećanjima naratora i sa onim stvarima koje su nam zaista važne. To su prva sećanja, naša prva ljubav, prvi prijatelj, prvi odlazak na plažu, prvi dan u školi. Kada ste dete, mislite da je sve što se dešava vezano za vas, a onda počinjete da shvatate da to nije baš tako i ti prvi događaji su ono što uvek nosite u sebi. Bilo da su dobre ili loše stvari, to su svakako najvažniji događaji sa kojima poredimo sva kasnija iskustva", objasnio je on.

Pripovedač Bruno prepričava životne priče desetina živopisnih likova koju su se na ovaj ili onaj način zatekli u Ameliji i pokušavaju da izvuku od života najviše što mogu, ali ih najčešće na tom putu omete zla kob.

"Hteo sam da se igram sa čitaocima da pomisle da su pisac i narator možda ista osoba i da se ono što narator govori, desilo autoru romana. Ima mnogo stvari u knjizi koje nisu autobiografske, ali se isto tako može reći da svaka priča koju čujemo, pročitamo, svaki film koji pogledamo postaju deo nas i samim tim sve je autobiografsko", rekao je Amaral.

Kaže da nije imao ideju da piše o ljudima sa margine, već je jednostavno to svet koji poznaje, pošto je i sam odrastao u takvoj sredini.

"Obično iskusniji pisci savetuju mlađe da pišu o onome što znaju i to je dobar savet, jer što više znate o nečemu, bolje možete da rekonstruišete taj svet. Nisam seo i rekao da hoću da pišem o ljudima koji su skrajnuti i ne verujem da pisac sebi može tako da odredi, da jednostavno kaže sada ću da pišem o bogatima ili siromašnima, o belcima ili crncima. Pišete o ljudima koji imaju zanimljive priče i tu su ekonomske ili političke okolnosti nebitne", rekao je portugalski pisac.

Nekoli priča je autentično, ostale je sam stvorio, uveren da je bitno knjiga u celini deluje istinito i smisleno.

"Ako čitaoci poveruju u priču romana, svejedno da li je ona istinita ili ne, vi ste kao pisac uspeli i ispunili svoju svrhu", dodao je.

Naglašava da nije želeo da kreira portret Portugala, već portret malog univerzuma.

"Ono što me je podstaklo da pišem knjigu jeste snaga tih priča i želeo sam da ih učinim interesantnim onima koji ne znaju ništa o tom mestu. Ima previše pisaca u Portugalu, kojima je glavna tema Portugal. Želeo sam da pišem o tim ljudima, ali možda to i jeste portret moje zemlje", istakao je Amaral.

Knjiga je u Portugalu objavljena pre pet godina i mnogi su ocenili da je ona previše fokusirana na portugalsku kulturu i konkretno vreme.

"Tolstoj je rekao: Piši o svom selu i bićeš univerzalan. Kada pišete o stvarima koje smatrate važnim i ne razmišljate o tome da li je to nešto univerzalno ili previše specifično, već o onome što vas dotiče, naći ćete čitaoce koji će se takođe povezati sa tim pričama bilo da je u pitanju Portugal ili neka druga zemlja. Mnogo starijih ljudi mi je reklo da su se identifikovali sa likovima i meni je to najveća nagrada", rekao je Amaral.

PROČITAJTE JOŠ: Nobel za književnost: Sutra odluka o mogućem odlaganju dodele

"Prve brazde" su ovenčane sa četiri važna priznanja - nagrada za knjigu godine, nagrada "Fernando Namora", PEN nagrada i nagrada "Žoze Saramago", a Amaral kaže da mu je poslednja promenila život i da je nakon nje mogao da da otkaz i posveti se samo pisanju.

Primećuje da anglosaksonska književnost i anglosaksonsko tržište postavljaju pravila svakoj maloj književnosti.

"Jednostavno ne možete da razbijete te okove, osim ako imate sreće da vaša knjiga bude prevedena na engleski. Porugalska književnost je književnost male, periferne zemlje, koja nije dovoljno egzotična", kaže Amaral.

Prema njegovim rečima, osim Žozea Saramaga, Fernanda Pesoe, Hosea Marie de Ese de Keroasa i Antonia Lobo Antuža, nema portugalskih književnika koji su poznati van Portugala, pa čak i u zemljama u kojima se govori portugalski, neki od navedenih su nepoznati.

Kaže da od srpskih pisaca zna za Milorada Pavića, Ivu Andrića, čija dela su objavljena u Portugalu, ali bez većeg uticaja na tamošnje čitaoce.

"To nije slučaj samo sa srpskim piscima, već sa autorima iz svih delova sveta, čak i iz Španije i Brazila sa kojima smo više povezani. Prošle godine sam bio u Indiji na književnom festivalu i tamo sam sreo španske pisce za koje nisam čuo. Morao sam da odem na drugi kraj sveta da bih upoznao pisce koji žive svega 100 kilometara od mene. To pokazuje da nešto ne funkcioniše u Evropi", primetio je on.

Skreće pažnju da iako je danas lako ići od zemlje do zemlje, da se mi zapravo međusobno ne poznajemo i potpuni smo stranci.

"Kada pričamo o Evropi, da li govorimo o valuti, ljudima koji lako mogu da putuju sa mesta na mesto ili da različiti ljudi dele zajedničku kulturu? Ono što nas povezuje zapravo je anglasaksonska kultura, ali mnogo jos moramo da radimo da bismo kreirali zajedniču evropsku kulturu", smatra Amaral.

"Ako lako možeš da odeš negde i možeš da se identifikuješ sa stvarima koje tamo vidiš, zašto tako ne može sa knjigama i piscima. Zašto ja ne bih mogao da se pronađem u knjigama savremenih srpskih pisaca? Kada sam gledao film Emira Kusturice, pomislio sam da je snimio film za mene. Umetnost i kultura povezuju ljude, ne valuta, političari", zaključio je Amaral.