U ne tako dugoj ali veoma uspešnoj karijeri, Ana Ristović (1972) dobila je mnoga priznanja, i zvanična i nezvanična. Laureat je “Brankove nagrade”, priznanja “Branko Miljković” i “Milica Stojadinović Srpkinja”, kao i nemačke nagrade “Hubert Burda” za mladu evropsku poeziju. Njene pesme su prevođene na mnogobrojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija, a bila je i srpski predstavnik na Pesničkoj olimpijadi u Londonu 2012.

Pročitajte još: "Desanka" Ani Ristović

godine. Ipak, prema sopstvenom priznanju, nagrada “Desanka Maksimović” - koja joj je, kao najmlađoj dobitnici, uručena nedavno - već sada joj je na listi najdražih priznanja.

- Ispunjena sam neobičnim osećajem odgovornosti prema onom budućem što ću napisati. Posebno sam počastvovana zbog toga što je ovo, čini mi se, izuzmemo li nagradu “Milica Stojadinović Srpkinja”, jedina naša nagrada koja nosi ime jedne pesnikinje. Naše najveće. Srećna sam i počastvovana zbog toga što su istu nagradu dobila najveća imena srpske poezije. Posebno srećna zbog toga što sam jedna od četiri pesnikinje koje su njom ovenčane: pored mene, dobile su je one čijoj poeziji se neprestano vraćam i koja me uvek iznova ushićuje, a to su Mirjana Stefanović, Radmila Lazić i Tanja Kragujević. Kakvo divno društvo... - kaže, za “Novosti”, Ana Ristović.

Ipak, prema rečima naše sagovornice, najveća nagrada joj je kada napiše novu pesmu.

Pročitajte još: Ana Ristović: Pronađeni pravi raj na "Fejsbuku"

- Taj osećaj se ne može uporediti ni sa jednim osećajem, i upravo on me neprekidno obnavlja kao biće. A sa ovim drugim nagradama je tako da nas one uvek, nekako, dočekaju nespremne, zatečene i zbunjene, dok nas dižu iz naše uobičajene svakodnevice i odjednom nam u lice saopštavaju koliko je naša književna reč važna. Tim povodom, pada mi na pamet scena u kojoj je jedna TV ekipa svojevremeno snimala Doris Lesing dok joj saopštavaju da je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Tom prilikom Doris Lesing se sa svojim mužem vraćala sa pijace, noseći u rukama kese pune različitog zeleniša. Mislila je da je deo skrivene kamere, da je neko odlučio da se našali sa njom, i kao da je hitala da se što pre vrati u svoju “zeleniš” pijaca - kuća - radni sto svakodnevicu.

* Vaša poezija je u tesnoj vezi sa stvarnošću. I list salate, i štikle, i jedna plastična kesa, i smrdibuba dobili su “svoju” pesmu. Postoji li neko ili nešto što ne zaslužuje pesmu?

- Apsolutno sve na ovom svetu zaslužuje pesmu. Ne postoji “nepesnički” predmet, pojam ili nepesnička stvarnost. Na neki način, takav stav prema onome o čemu se piše nasledila sam od svog oca, pesnika Aleksandra Ristovića. “Moja kćer mi reče/ da mogu napisati pesmu/ o bilo čemu,/ o ma kojoj stvari/ koju vidim/ ili koju prizivam u sećanju,/ o jednostavnim predmetima...” glase njegovi stihovi. Zaista možete pisati o koječemu, ali važno je na koji način sva ta nepoetska raskoš ugleda svetlost dana u vašoj pesmi: u jednom slučaju to može izgledati prilično banalno, u drugom, sofisticirano. Čehov je rekao: “Dajte mi pepeljaru, i napisaću vam priču o pepeljari.” A nekome možete dati ceo svet i on od čitavog tog materijala ne bi znao da napiše ni roman ni haiku.

* Koja iskustva, slike, ovih dana pretačete u stihove?

- Poslednja pesma koju sam napisala, čini mi se pre desetak dana, bila je inspirisana licem vozača jednog autobusa na liniji koja vozi između dva beogradska groblja. Naime, taj vozač je neobično ličio na Emila Siorana. Eto, to iskustvo sam odmah pretočila u stihove, a ova sličnost mi je bila zanimljiva i zbog podatka o tome da je filozof Emil Sioran u mladosti jedno vreme radio kao grobar.

* Pišete i mini-eseje o predmetima koji su izašli iz upotrebe. Šta smo to “prevazišli”?

- U mojoj knjizi u nastajanju, koja ima naslov “Knjiga nestajanja” (jer se u njoj trudim da načinim izvestan brevijar stvari koje su jedno vreme bile u upotrebi da bismo ih onda zamenili savremenijim i novim), pokušavam da sačuvam od zaborava jedan svet za koji je vezano pamćenje mnogih. Ne znam da li je iko smestio u književnost flopi-disk, video-kasetu, audio-kasetu, metalne viklere, sintetičke kombinezone, pisaću mašinu, mlin za kafu, indigo papir, televizor sa katodnom cevi, plehanu pepeljaru, jamboliju, milje, dopisnice, novogodišnje čestitke, spomenare, platnene maramice i mnoge druge stvari, ali ja, evo, to pokušavam. Pisanje o svakom tom predmetu davno isporučenom zaboravu ili onom kojem se zaborav uskoro sprema, ispunjava me izuzetnom radošću i uzbuđenjem zato što podrazumeva i izvesno istraživanje, tokom kojeg otkrivam mnogo zanimljivih stvari i podataka. Šta je to što smo “prevazišli” ne znam, osim da smo možda prevazišli sami sebe u brzom pamćenju i još bržem zaboravljanju sveta koji nas okružuje. Informacije tutnje kroz nas kao brzi vozovi osuđeni na ćorsokak. Na večni mrak tunela. Na brzo iščeznuće.

* Da li danas sve ima “kratak rok trajanja”?

- Najkraći rok trajanja danas ima informacija, koja je najprecenjeniji pojam ubrzanog i histeričnog sveta sadašnjice. Zahuktali protok informacija na koji smo prinuđeni, to površno upijanje sveta koji nam se nudi sa svih strana, sa svih ekrana, stvara od nas, zapravo, sve tuplja bića, oguglala na svet, nesposobna da razlikuju vrednosti, nesposobna da upijaju, nesposobna zapravo da vide i da dožive. U tom svetu u kojem biti informisan znači istovremeno i biti na putu uspeha, ako ne i već uspešan, svaki doživljaj ustupa mesto događaju, i ljudi počinju da smatraju važnim i da obraćaju pažnju samo na ono što odjekuje u medijima, umesto da se usredsrede na ono što odjekuje u njima samima. Na to se sve više zaboravlja.

* Kako se poezija snalazi i prilagođava ovim “brzim vremenima”?

- Za dobru poeziju ne postoje “ova” i “ona” vremena, jer je ona bezvremena, i naći će načine da obitava u svakom času. Nešto dobro što je svet današnjice doneo kada je reč o načinima njenih putovanja do čitaoca je internet. Međutim, tim povodom nadovezaću se na vaše prethodno pitanje: diskutabilno je koliko ta pesnička informacija, ta informacija zvana “pesma”, zaista na taj način dopire do čitaoca, i zaista se zadržava u njemu. Možda je ipak potrebna knjiga u rukama, pogled koji klizi po stihovima i prsti koji opipavaju hartiju... Tek tako nastaje pravi doživljaj jedne pesme.

* Posle višemesečnih medijskih prepucavanja i javnih istupanja, i Nobelova nagrada za književnost odložena je zbog seks-skandala. Da li je, na ovaj način, ponižena i sama književnost?

- Ne. To je dobra prilika da se napravi pauza u dodeljivanju ove nagrade, koja se, inače, već dugo dodeljuje tako što se slede razni vanknjiževni razlozi. Komitet za dodelu imao je nekoliko blistavih trenutaka u poslednje vreme, ali i nekoliko potpunih promašaja. Seks-skandali, poput svojevremeno onog u Beloj kući, obično su tu da skrenu medijsku pažnju na sporedan kolosek, da je udalje od glavnog problema, jer ne postoji još uvek ništa tako frapantno kao što je golotinja i upotreba ili zloupotreba ljudskog tela.

OMAŽ PESNIŠTVU ALEKSANDRA RISTOVIĆA

* Pre nekoliko dana na festivalu “Trgni se! Poezija!” održan je i omaž pesništvu Aleksandra Ristovića. Kako ste se osećali dok su se čitali stihovi vašeg oca, a potom i “leteli sa balkona” (tokom performansa mladih umetnika)?

- Raduje me što poezija mog oca nalazi sve više čitalaca među mladom publikom. Ideja Dine Radoman i njenih studenata, o specifičnoj vizuelno-scensko-performativnoj prezentaciji njegove poezije, bila je izuzetna. A zahvaljujući zalaganju Kulturnog centra Novi Sad, Alena Bešića i Marjana Čakarevića, ovih dana je ugledao svetlost dana i drugi tom Sabranih dela Aleksandra Ristovića (prvi tom je objavljen tokom prethodnog Sajma knjiga u Beogradu). Ne postoji veća radost za mene nego da vidim kako pesma mog oca u mnogim novim bićima odjekuje i ostavlja tragove.