Beogradske priče: Linčovanje na domaći način

S kraja 19. veka skrivene ljubavi su u gradu bile bezmalo nemoguće. Stari hroničari su ponekad iznosili svoje beleške i sećanja onih koji su dobro pamtili neka davna vremena, a takve priče su često bile publikovane o velikim praznicima kada ih je objavljivala beogradska štampa. Jedno sećanje nas je privuklo, a ono govori o skrivenim ljubavima onih koji su bili u zrelom dobu, ali im nemilosrdna varoš nije dozvoljavala da ispolje svoje sklonosti....

Tako ova priča počinje konstatacijom da "u starom Beogradu nije bilo lako udešavati ljubavne sastanke".

Marta ili Martača

"Svaki je svakoga poznavao i nije bilo moguće da se kakva ljubavna "afera" sakrije od očiju kakvih "abronoša" i "trčilaža". (Ova priča odnosi se na doba iz druge polovine 19. veka.) Prepuštamo vas pripovedaču koji je dobro poznavao ondašnje vreme i prilike...

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Poslednja kafanska odbrana Beograda

"Sevdah i kašalj se ne mogu sakriti, govorile su iskusne beogradske matrone. Ako bi kakav "pangaloz" (to je grčka reč koja je izgubila vremenom svoje pravo značenje - "pankalos" - koji voli lepo), počeo da obilazi oko kakve kapije ili tarabe, odmah bi sa sviju komšijskih prozora provirivale radoznale glave. Teško onoj devojci ili udovici, koja bi pred veče još ćaskala ili razgovarala pred kapijom. Odmah bi joj zavidljive komšinice "izvukle rep".

To ako se samo razgovara na oči celoga komšiluka. Ali, ako, ne daj Bože, opazi komšiluk nekoga da preskače tarabu kakve palilulske lepotice, onda je već sutra na sva usta prepričan "škandal" te i te udovice ili raspuštenice.

Takva jedna raspuštenica je već bila duboko zabrazdila sa svojim "brezobrazlukom". Mlađi ljudi su se za njom okretali i uzdisali, a stariji samo odmahnu glavom kad prođu pored nje, ali i oni uzdahnu, samo potajno, da se ne čuje.

Muškarci su je zvali iz milošte Marticom, a žene Martačom, dok joj je pravo ime bilo Marta.

Kako je ona živela i od čega nije se moglo utvrditi, ali se vrlo lepo odevala i držala je sluškinju. Komšije su je panjkale i tužakale ali ništa nisu uspele. Marta je uživala jaku protekciju nekoga iz "praviteljstva", te kada je jednom sve komšije tužiše policiji "čerez njenoga nemoralnoga povedenija" na još veće čudo naiđoše.

Od toga dana ih je policija svaki čas zivkala i kažnjavala zbog "kojekakvih zavrzlama i besposlica". Bar tako su Martine komšije tvrdile, ali je verovatnije da to nisu bile "zavrzlame i besposlice", već da su i ranije oni to zasluživali, samo im se gledalo kroz prste.

Nesrećni Sima

Najviše se ljutio na Martu neki Sima kazandžija. Razlog njegove ljutnje morala je biti kakva ljubomora, jer joj je poslao za Uskrs čestitku koju je adresovao: "Gospođi Martici - Marti - Martači, ukrotiteljki strasti punonadežne junosti naše!"

U pismu je Sima pustio svojoj mašti na volju i izređao desetak poznatih imena, pored kojih je označio i sume "u čaršijskim groševima" koliko je koji od njih plaćao "prenumeracije za zadobiti blagonaklonost i ljubav Hetere palilulske".

To je pismo još to jutro došlo u ruke jednom od "prenumeranata" koji je odmah potražio i ostale "u spisku navedene" pa sa njima dokonao kako da se osvete tome pakosniku što piše takve "potvore i klevete".

Pošalju nekakvog poverljivog čoveka pa izazove Simu pod nekim izgovorom na groblje kod Markove crkve. (Bilo je to Staro groblje koje se prostiralo na današnjem Tašmajdanskom parku.). Tu ga dočekaju "uvređeni", vežu i zapuše mu usta pa ga snesu u Taš-majdan. (Tada su pećine po kojima ovaj deo grada nosi ime bile otvorene i delovale su sablasno i opasno.).

U velikoj Taš-majdanskoj pećini naprave "sudsko zasedanije", odreše Simi samo usta i počnu da ga ispituju, kao pred pravim sudom. Sima je prvo sve poricao, ali je na kraju priznao da je on taj "Simeon pravedni" kako je pismo nosilo potpis. Onda se sud povuče u jedan kraj radi savetovanja kakvu "kaštigu" da mu presude. Odluka je bila brzo gotova i pročitana Simeonu...

Molio je siromah Sima i preklinjao, ništa mu nije pomoglo. Sud je bio neumitan...

Skinuše Simu do kože, pa ga namazaše spremljenim pekmezom, a zatim uvaljaše u perje neke stare perine. Odelo mu svezaše u bošču pa ga poslaše kući po Cigančetu, a njega štapovima i batinama isteraše na ulicu.

Katran ili pekmez

Kako su ga Palilulci dočekali, nije potrebno opisivati. U prvi mah su počeli da se plaše, jer nisu znali kakva je to "vanjevropska zver" ali kada ga i psi skovitlaše, zagonetka se brzo reši. Nastade urnebes i graja! Sa svih strana su trčali da vide "rutavog čoveka" dok se neko ne smilova te ga raskloni u avliju.

Od tada Sima nije bio Sima kazandžija nego Sima Martin."

PROČITAJTE JOŠ: Beogradske priče: Sećanje na beogradske kalmike

Ovo je još jedna nemilosrdna priča, makar je tako bilo iz Siminih očiju gledano. Kao i brojne druge anegdote i pripovesti preneo je list "Vreme" daleke 1939. godine.

Običaj linčovanja koji je bio "uredno" praktikovan na Divljem Zapadu Amerike kod nas je, očigledno imao nešto blažu formu. U Americi je osuđenik prvo morao da bude umočen u katran, pa onda posut perjem, dok je nas Sima imao "slađu" varijantu, pa je umesto u katranu završio u pekmezu. Ali, perje mu je svakako sledovalo.