"Početak Bulevara kralja Aleksandra, odnosno onaj deo od Terazija do vodoskoka na Trgu Nikole Pašića, bio je nekad džombast i uzak put, okružen gomilama zemlje i ustajalim barama vode."

Ovaj citat poznatog hroničara Nikole Trajkovića iz knjige "Spomenar o starom Beogradu" autor ovog teksta morao je da izmeni kako bi savremeni čitalac mogao da prepozna o kojim delovima grada se radi. Jer, u originalu je pisalo "Bulevar revolucije" umesto ulice posvećene poslednjem vladaru iz dinastije Obrenović, a trg nije nosio ime Nikole Pašića, već komunističkih ideologa Marksa i Engelsa.


PROČITAJTE JOŠ:
Beogradske priče: Slavija - oaza za trezvenjake

Ipak, povratak u slikovite i neugledne prizore starog grada vredan je pažnje, pa se zato vraćamo Trajkovićevom "Spomenaru".

"Na mestu današnjeg travnjaka ispred zgrade Skupštine, u osamnaestom veku je bila austrijska zarazna vojna bolnica", nastavlja hroničar, podsećajući na vreme austrijske vlasti u Beogradu, od 1717. do 1739. godine. Bio je to veoma važan period u gradskoj istoriji kada grad i tvrđava potpuno menjaju svoj lik. Za relativno kratko vreme tokom kojeg su ponovo Evropljani vladali ovim prostorom grad je potpuno izmenio izgled. Orijentalnu, zaostalu tursku kasabu zamenila je varoš sa vrlo snažnim konturama modernog grada.

Izmena se posebno odnosila na samu Beogradsku tvrđavu, ali i na mnoge upravne i vojne zgrade koje su ponikle u tadašnjem Beogradu. Samo jedna od njih je bila i vojna bolnica. Ostalo je sigurno da je u njenom okruženju bilo i vojno groblje, a pošto su u ovom delu grada arheolozi često nailazili i na ostatke pradavnih Rimljana, nije teško zaključiti da je ovde mnogo onih koji počivaju ispod pločnika prestonice.

Hroničar nastavlja beležeći svoja sećanja na deo koji je bio u blizini sadašnjeg Doma sindikata. Tamo je, veli, "bilo mesto je koje je 1834. godine pripadalo nekom Marku Buljubaši. Tu su bile podignute šupe, u kojima se nalazila salana (turski: sal-hana), gde su se derale (skidale) životinjske kože."

Bila je to neka vrsta klanice u kojoj su klali debele ovnove i topili loj, koji su salevali u mašine od ovčijih koža i ohlađene transportovali za izvoz.

- Kada je iz Brankove i Kosmajske ulice (danas Ulica Maršala Birjuzova) groblje preseljeno na mesto oko nekada male crkvice Svetog Marka, načinjen je tuda bolji put, a imanje Marka Buljubaše je parcelisano. Ta ulica se nekada zvala "Kod zlatnog topa" jer se tu nekada nalazio čuveni han sa tim imenom. Nešto kasnije, ulica je opet promenila ime u Markova ulica, ne zna se da li po Marku Buljubaši ili po staroj Markovoj crkvi, koju je u to vreme podigao knez Miloš.

Da malo razjasnimo ovaj deo priče... Prvo srpsko groblje bilo je na Zelenom vencu, a potom je knez Miloš, davne 1826. godine naredio da ga presele na daleku periferiju, što je onda bio Tašmajdan. To je bio deo koji je krasila samo stara crkva podignuta novcem Lazara Panče, koji je zaveštao svom narodu, a knez Miloš je odlučio da ovde bude podignuta bogomolja. Ova crkva nalazila se neposredno uz današnji velelepni hram, takođe posvećen Svetom Marku.

Prelistavajući redove sa starim zapisima vraćamo se među podatke da je ulica koja je od Terazija vodila uz današnju Skupštinu, pa dalje, duž sadašnjeg Bulevara još dugo nosila ime Markova ulica. Tek posle 1890. godine dobila je ime Aleksandrova po Aleksandru Obrenoviću, a to ime je dobio i produžetak ove ulice koji se ranije zvao Smederevski drum."

Ovaj deo je svim današnjim Beograđanima poznat jer je to deo koji od Skupštine vodi pored današnjeg Tašmajdanskog parka.

FIŠEKLIJA

Deo današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, uz Tašmajdan, nekada se zvao i Fišekdžijska čaršija, po radnjama za prodaju baruta. Nekada je barut prodavan u fišecima, pa je tako i ceo ovaj deo grada dobio ime.


PROČITAJTE JOŠ:
Beogradske priče: Ambijent međuratnog grada

BULjUBAŠA NA TRGU

Slikovito deluju reči starog hroničara koji svoja sećanja efektno beleži kroz reči: "Tako je jedna uska staza iz prve polovine devetnaestog veka, jedva prolazno sokače Marka Buljubaše, prošireno sada u dosta veliki trg, koji tek treba da dobije svoj konačni lik i nazvan je imenima klasika marksizma - Marksa i Engelsa".

Tako je bilo u sećanjima starog hroničara, u knjizi objavljenoj 1984. godine.