Beogradske priče: Zlatno doba nesvrstanih

POČETKOM šezdesetih godina Beograd je na političkoj karti sveta dobio veoma značajno mesto, a tada je stekao popularnost do koje će teško više ikada dosegnuti.

Bilo je to doba osnivanja Pokreta nesvrstanih zemalja, koje su svoje političko mesto pronašle na vetrometini između dva politički zaoštrena bloka - NATO i Varšavskog ugovora.

Ideja ondašnjeg jugoslovenskog rukovodstva, na čelu sa Josipom Brozom Titom, bila je da, zajedno sa Indijom, Egiptom i njihovim liderima udruži zemlje Trećeg sveta koje nisu bile sklone ratnim planovima Istoka i Zapada. Imena koja su obeležila deo političke scene tog doba bila su, pored Josipa Broza, indijski lider Džavaharlal Nehru, kao i egipatski Gamal Abdel Naser.

OTPOR NEOKOLONIJALIZMU

Istina, pre toga je održana Bandunška konferencija, nazvana po indonežanskom gradu Bandungu, još 1955. godine, na kojoj su učestvovale zemlje sa afričkog i azijskog podneblja koje su bile tek osamostaljene od kolonijalnog ropstva.

Na tom samitu bilo je čak 29 zemalja.

Priča o kolonijalizmu, ili neokolonijalizmu, poznato je svima. Tek, istorija onih koji su hteli da mu se odupru suštinski je počela iz Beograda.

Uređenje grada: od izloga do bandera

Na jugoslovenskim ostrvima Brioni, koji su ostali sinonim za rezidencijalni prostor Josipa Broza, sastali su se Naser, Nehru i Tito, kako bi potvrdili postulate svojih susreta sa Bandunške konferencije.

Tada je ostalo zapisano kako je njihov susret bio posvećen onome što se odnosi na "sukob i zategnutost koji postoje danas u svetu i koji dovode do straha i strepnje i u sadašnje vreme i u odnosu na budućnost". (Zvuči poznato, zar ne?!)

Gamal Abdel Naser

PROČITAJTE I:Beogradske priče: Praktični saveti starog doba

Prvobitno je postojala namera da skup ovih država ponese ime "Neangažovane zemlje", ali je ubrzo osmišljen umesniji naziv - "Nesvrstane".

Sukarno

Suštinski je njihovo "rodno mesto" bio Beograd, jer se prvi sastanak svih lidera održao upravo u našem gradu.

Tada su se okupili predstavnici više od stotinu zemalja koji nisu hteli da pripadaju nekom od delova hladnoratovskog sukoba.

Jedni nisu voleli Ameriku, drugi Sovjete, a treći su se trudili da ne mrze nikoga.

Da ne bismo ulazili u analizu valjanosti celog pokreta, jer je kubanski vođa Fidel Kastro vukao na stranu SSSR, a neki drugi priželjkivali bliskost za Zapadom, suština je ipak bila da su mnoge države iskreno pokazale želju za sopstvenim rastom i pravom nezavisnošću.

Tako se rodio ovakav pokret i zato se odvažio da se pokaže svetu baš u Beogradu.

Doček na Starom aerodromu

IZMEĐU DVA SVETA

TE, 1961. godine, na Trgu Marksa i Engelsa (Kako se onda zvao trg koji sada zovemo po Nikoli Pašiću) bio je podignut poseban pres-centar, da bi ondašnje vlasti izgradile i naročiti obelisk, koji i sada stoji na kraju Brankovog mosta.

U vreme o kojem pričamo gradonačelnik je bio Branko Pešić, čovek u čije vreme je grad umnogome izmenio svoje lice, a ostalo je zabeleženo, makar onima koji su skloni sarkazmu, da je bio prvi čovek koji je još 1971. godine najavio vreme u kojem će biti izgrađen beogradski metro.

U suret samitu izgrađeno je 40 novih ulica, uređeni su vodovod i kanalizacija, a te godine su se pojavili i prvi blještavi simboli grada na Terazijama - svetleće reklame!

Oba obeliska

Tih dana su trotoari bili prepuni sveta koji se tiskao da vidi "druga Tita" i sve njegove goste, svi gradski pločnici bili su prepuni radoznalih koji žele da pozdrave lidere "trećeg sveta", kako smo često nazivali one koji su bili u krugu siromašnih, ali spremnih da se otrgnu od kolonijalnog ropstva, a ceo ambijent je ipak prizivao neku novu, drugačiju i bolju budućnost za sve one koji je žele.

Kako nam je objasnio dr Kosta Nikolić, ekspert Instituta za savremenu istoriju, samiti, poput onog u Beogradu 1961. godine, bili su više neformalni do sedamdesetih godina, kada Nesvrstani postaju pravi pokret.

- Bio je to deo Titove politike variranja između dva bloka - objašnjava dr Nikolić. - On je imao ključni problem u tome što ga je srce vuklo prema Moskvi, ali mu je politički pragmatizam nalagao okretanje prema Zapadu.

Ambijent tokom Samita

"RADOVAN TREĆI" I NAMIBIJA

NISU svi bili oduševljeni našom neočekivanom bliskošću sa zemljama „Trećeg sveta“, a ostao je zabeležen i neprevaziđeni Zoran Radmilović i njegova legendarna predstava "Radovan Treći".

Tada niko, uključujući i samog barda, nije znao šta će mu tačno pasti na pamet i šta će da izgovori tokom silnih improvizacija na sceni. U jednoj od poslednjih izvođenja u Ateljeu 212 - nasmejao se našoj "bliskosti" sa jednom od nesvrstanih zemalja, uz parolu: "Ko nas može, ko nas smije odvojit' od Namibije."

GRADSKA POPULARNOST

NIJE beogradska harizma postojala samo šezdesetih godina, već je i narednih decenija mnogo uglednih svetskih umetnika gostovalo u našem gradu.

Upravo zbog neutralne pozicije između dva politička bloka do Beograda bi stizali umetnički velikani iz SSSR, poput Boljšog teatra, ali i mnogobrojne zvezde iz Holivuda i sa Zapada.

Mada su "Beogradske priče" već pisale o tome, nije zgorega setiti se da ste u šetnji Terazijama mogli da sretnete Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona, da se u međuvremenu, negde u Knez Mihailovoj "sudarite" sa Kirkom Daglasom, a da je u Narodnom pozorištu "Otela" glumio Lorens Olivije. Dok je Luis "Sačmo " Armstrong pre toga imao spektakularan koncert pod kupolama Sajma, u Hotelu "Moskva" odsedao je Alfred Hičkok...

FOTO-DOKUMENTACIJA "BORBE" I TRAGANjE

KAO i mnogo puta do sada "Beogradske priče" su imale veliku podršku od kolega iz Foto-dokumentacije "Borba", pa smo tako dobili snimke ovog važnog događaja.

Podsećamo istraživače i sve koje interesuje prošlost našeg grada i države da im je dragocena dokumentacija kojom raspolaže ova renomirana kuća uvek na raspolaganju.

“CIRKUS„ ZA GADAFIJA

NIJE ovo bio jedini Samit nesvrstanih zemalja u našem gradu, već je održan još jedan, 1989. godine. Tada je najveći utisak ostavio ekscentrični libijski lider Moamer el Gadafi, koji je imao svoj poseban šator razapet u dvorištu libijske rezidencije. Ostalo je zabeleženo da je doveo šest kamila i dva konja, pored veoma ozbiljne i mnogobrojne pratnje.

TITO I KENEDI

POSLEDNjI državnik kojeg je primio američki predsednik Džon Kenedi bio je upravo Josip Broz. To se dogodilo 1963. godine, dve godine pošto je održan Samit nesvrstanih u Beogradu.

Kako podseća dr Kosta Nikolić, tokom večere priređene njemu u čast, Tito je održao jedan govor, kada se, u diplomatskoj zdravici obratio američkom predsedniku rečima kako mu se "zahvaljuje na toplom prijemu, i želi mnogo zdravlja i dug život".

Kenedi je ubijen tri nedelje kasnije.