Pre oko pet vekova Osmanlije su učinile tešku osvetu Srbima tako što su rešili da im napakoste zbog podizanja ustanaka u Hercegovini i Banatu. Tada su, "za uklin" ovdašnjem stanovništvu, rešili da spale mošti Svetog Save, kako bi naneli najveći bol ljudima kojima je on bio prvi uzor i najveći svetitelj.

Mošti svetitelja donete su u Beograd iz Mileševe i tada je napravljena lomača.

To se dogodilo 1495. godine. Stariji istoričari, poput Dušana J. Popovića, navode, doduše šture izvore, u kojima se pripoveda kako se taj strašni događaj dogodio na Malom Vračaru. A to je bio današnji Tašmajdan.

Potom slične teze ponavljaju i Vojin Puljević u "Beleškama starog novinara", ali i "Glasnik Srpskog učenog društva" , koji pokušava da nađe odgovor na isto pitanje. Ondašnji žurnalisti citiraju one kojima su mogli (ili želeli) da veruju, tako što su opisali mesto gde se dogodio ovaj strašni čin beležeći da se nalazilo "kod groblja više Palilulske crkve, na levoj strani kod Čupine humke".

Dabome, istorija koja se oslanja na predanja nije previše bliska nauci, ali kad ne ostane ništa drugo nego legende, onda se "naslanjamo" na njih. Potom je priča dobila još jednu, novu boju, o kojoj pričamo sa jednim od iskusnih gradskih hroničara Draganom Perićem.

PROČITAJTE JOŠ:Beogradske priče: Zaboravljeni vrtovi beogradske varoši

Njegova istraživanja će nas dovesti u "predvorje" iste priče.

- Kada su Turci spalili mošti svetitelja, silno su strepeli da Srbi ne počnu da hodočaste na to mesto - objašnjava Perić. - Legenda kaže da su Osmanlije skupile pepeo sa zgarišta i da su ga odnele daleko od grada.

Namera im je bila da pepeo sa lomače razveju niz vetar, kako niko i nikada više ne bi mogao da usmeri stanovnike Beograda ka mestu na kom bi imali dodir sa svetiteljem.

Ali...

Tokom 19. veka dolaze neka nova, drugačija vremena. Prosvetiteljski talas i novo doba tadašnjeg sveta nagoveštavaju znatno dublje poštovanje prošlosti i predaka.

Jedan od ljudi koji je želeo na svaki način da sazna pravu priču o Svetom Savi bio je Gligorije Vozarević, čovek koji je ušao u istoriju tako što je otvorio prvu knjižaru u Beogradu, a u novije vreme ga smatraju i prvim srpskim izdavačem i štamparom. Istina, u našem gradu su i pre toga štampane knjige, ali to je neka druga pripovest o kojoj su "Beogradske priče" već pisale...

Vozarević (a u nekim zapisima i Vozarović) ulazi u istoriju na jedna posebna vrata. Naime, on je bio ubeđen da je pronašao mesto gde su Turci rasuli pepeo sa tašmajdanskog zgarišta.

- Mnogo se tu legendi i priča raspredalo, ali je Vozarević, kažu, tražio svakog ko je makar malo bio upućen u tu temu, obećavajući i valjan honorar za svaku informaciju - govori Dragan Perić, kojeg ljubitelji varoške istorije više poznaju po nadimku Namćor. - Kažu da je sredinom 19. veka bio ubeđen da je našao to mesto, pa je tu postavio veliki, drveni krst, kako bi ga zauvek obeležio.

Krst je stajao kako je mogao tokom silnih decenija, a bio je čak i obnavljan u dva navrata, 1895. i 1923. godine.

- Posle je Društvo Svetog Save odlučilo da ovde postavi veliki, stabilan krst od kamena - podseća Perić. - Kako je kamen bio crvene boje, tako je i jedan veliki deo grada dobio ime po njemu.

Crveni krst.