Život kičmu krivi

LjUDI su sada, u proseku, deset centimetara viši, nego što su bili pre jednog veka. Bitno se promenio način života: uvođenjem računara, a posebno električnih i robotskih sistema, čovek se praktično pretvorio u sedeći organizam. Danak plaća ceo organizam, a posebno - kičmeni stub.

Ovo, u razgovoru za „Novosti“, ističe profesor dr Zdeslav Milinković, upravnik Spinalnog centra Ortopedsko-hirurške bolnice „Banjica“.

* Koji su još faktori od kičme napravili čovekovu novu „Ahilovu petu“?

- Produžio se životni vek, pa su mnoge bolesti poprimile obim epidemije. Ljudska populacija stari: 2020. godine udvostručiće se broj onih koji su prevalili pola veka, a to umnožava i degenerativna oboljenja. Upravo su ona, jedan od osnovnih, od ukupno oko 200, uzroka bola u leđima, zbog kojeg se više od 90 odsto ljudi barem jednom u životu obrati lekaru. Bol u leđima je posle kijavice najčešće oboljenje savremenog čovečanstva. Beležimo i sve veći broj slučajeva osteoporoze koja je, takođe, bolest savremenog života. Računa se da će svaka treća žena, starija od 50 godina, doživeti prelom kičme zbog poroznih kostiju.

* Koliko se povrede kičme danas razlikuju od onih pre 50 godina?

- Poslednjih godina, izuzetno je uvećan broj povreda kičme u nesrećama na drumu, a često ih prate povrede kičmene moždine i oduzetost. U našem Institutu, sada operišemo dvostruko više pacijenata sa takvim ozledama, nego pre četiri godine. Srećom, od uvođenja novog Zakona o saobraćaju, drastično se smanjio broj unesrećenih.

* Da li je povećan i broj deformiteta kičmenog stuba?

- Jeste. Oni su uslovljeni bržim rastom dece. U proseku, današnje generacije, više su nego prethodne, pa je povećan broj deformacija, koje često moraju da rešavaju operativno. Posle operacije, mališani žive normalno. Savremene metode koriguju kičmu u tri ravni, pa, pošto im se isprave najveći deformiteti, deca mogu da se vrate svakodnevnim aktivnostima. Tri su velike grupe kičmenih deformacija: genetski poremećaji, neuromuskularna oboljenja i nedeljenje, ili pogrešno deljenje pršljenova u uterusu.

* Sa koje strane se operiše kičma?

- U operativnom radu, kičmi pristupamo i od napred, kroz grudni koš i stomak, i od nazad i to celom dužinom kičmenog stuba. U hirurgiji, a posebno spinalnoj, veoma je važna sposobnost da se kičma trodimenzionalno vidi. Ogromna prednost Srbije je što ovde imamo vrhunski obučen tim koji konzilijarno prima i tretira bolesnika. Iako ja sa više od 10.000 operacija, imam, možda, najveće iskustvo, mi konzilijarno vučemo sve poteze i - radimo izuzetno brzo. Operacije na kičmi, koje uobičajeno traju pet do šest sati, završavamo za sat i po, jer obavezno rade dva, često tri, pa i četiri hirurga istovremeno, što je i u svetu retkost.

* Kakvi se implantanti sada koriste?

- Imamo implantate poslednje, četvrte generacije to su titanijumski, izuzetno snažni, koji omogućavaju ustajanje i aktivaciju pacijenata odmah posle operacije. Ne zahtevaju spoljnu imobilizaciju, gips ili mider, što je posebno značajno kod dece, da ne bi gubila od škole i „zaradila“ dodatne, emotivne probleme, posebno ako su u pubertetu.

* Koliko je za efikasnost intervencije i brzinu oporavka bitno da li je operacija klasična ili laparoskopska?

- Najčešće se postavlja pitanje minimalne invazivne hirurgije. Ona ima nekoliko važnih prednosti. To je mali operativni rez, ali dovoljno veliki da može da prikaže neophodno operativno polje. Tu je, zatim, minimalna operativna trauma, a što je najvažnije, postupa se poštedno prema koštanom tkivu, posebno uz čuvanje zglobnih elemenata.

* Ima li ograničenja za primenu minimalne invazivne hirurgije?

- Ona se primenjuje i kod stabilizacije i kod korekcije kičmenog stuba. Važan faktor je hirurška obučenost i timski rad. Naravno i oprema treba da bude vrhunska. Pitanje uveličanja i svetlosti jeste pitanje izbora hirurške tehnike. Danas se endoskopske intervencije, izuzetno retko rade na kičmenom stubu, ali se primenjuje uveličanje, uz pomoć mikroskopa, ili optičko uveličanje, uz određenu veštačku svetlost.

* Kako nastaje i kad se obavezno operiše diskus-hernija?

- Po pravilu nastaje kao posledica traume, dizanja tereta, najčešće kod mladih ljudi, često se pogrešno dijagnostikuje, jer se insistira na magnetnoj rezonanci, bez standardnih radiografija, koje su nužne za pravilno postavljanje dijagnoze. Diskus se operiše kad postoji nervni deficit, koji se ne povlači na mirovanje, fizikalnu terapiju i lekove. Sam bol, kao takav, treba da se smiruje na drugi način, a ne operativno.

* Zašto se pacijenti toliko plaše operativnog lečenja diskus-hernije?

- Svaka operacija je teška, ali ova je rutinska, minimalno invazivna, uz poštedu tkiva, za nekoliko dana čovek je na nogama, opet aktivan. Danas se, nažalost, bolovi u leđima, mahom pripisuje diskusu, odnosno, prolapsu diska. Između pršljenova nalazi se diskus, pufer, hrskavičava tvorevina, čije slobodno jezgro u sredini, slično meniskusu, obavlja ulogu amortizera. Ukoliko, iz bilo kog razloga, dođe do pucanja prstena, jezgro može da migrira i u zavisnosti od stepena te migracije, pritiska na samu duralnu vreću - kičmenu moždinu, ili što je češći slučaj, na nervni koren. To izaziva bol duž ruke ili noge, išijalgiju. Diskus može biti u vratnom, leđnom, a najčešće je u lumbalnom delu, jer je to najpokretljiviji deo kičmenog stuba.