STRAH od bolesti, naročito onih neizlečivih i teško izlečivih, imaju gotovo svi ljudi, ali ga brzo potiskuju i razmišljaju o nekim vedrijim temama. Međutim, ako strah počinje da se javlja svakodnevno, da ometa obavljanje normalnih životnih aktivnosti, može da preraste u bolest poznatu kao hipohondrija. Prepoznaje se po tome što su takve osobe preterano preokupirane telesnim simptomima, zdravljem i bolestima, a svaku emociju, prijatnu ili neprijatnu, pogrešno doživljavaju kao simptom neke bolesti.

Procenjuje se da hipohondriju ima od jedan do sedam odsto stanovništva. Njenom razvoju pogoduje takozvana emocionalna nepismenost (aleksitimija), kada osoba ne prepoznaje emocije, zapravo ne zna čemu one služe. Zato ne povezuje normalne reakcije tela i najčešće neprijatne i vrlo intenzivne emocije. Telo u tim situacijama fiziološki reaguje pripremom za akciju, što se odražava na sve organe u telu - srce, disanje, krvotok, pritisak, nivo šećera, kiseonika i ugljen-dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žlezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga...

- Osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje samu emociju, veća samo telesnu reakciju na nju - objašnjava u intervjuu „Novostima“ dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut. - Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, zaključuje da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd. Takva osoba razvija takozvanu hipohondrijsku mentalizaciju, odnosno uverenje da će ga telo, neki organ ili organski sistem, zasigurno „izdati“.

* Zbog čega ljudi postaju preokupirani bolestima?

- Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“. Okidač može da bude kada u okolini oboli ili umre poznanik od neke teške bolesti, pogotovo ako je ta osoba bila bliska. Hipohondar tada počinje da oseća neke simptome koji mogu da ukazuju na istu ili sličnu tešku bolest. Ukoliko je u pitanju rođak, pribojava se da zbog „genetske sličnosti“ takođe može da oboli. I razni traumatski događaji, kao što je recimo preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, mogu da pokrenu patološki ciklus razvoja hipohondrije. Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom studija, kako uče o bolestima, „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

NALAZIMA NE VERUJU * KOJI znaci ukazuju na hipohondriju?
- Prvi znak je uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira na to što brojna ispitivanja ne ukazuju na to, i neverovanje lekarima da telesnog oboljenja nema. Osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u znatnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja. Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji. U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

* Od kojih bolesti hipohondri najčešće strahuju?

- U današnje vreme najčešće od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teško izlečivih ili neizlečivih bolesti. Strah od side je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno. Prisutni su i strahovi od ptičjeg i svinjskog gripa, sarsa, ebole i slično. Ranije se češće strahovalo od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera...

* Da li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje?

- Pacijenti osećaju veoma realne simptome, bolove u raznim delovima tela: stomaku, glavi, grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavicu, preznojavanje, drhtavicu, slabost, malaksalost, strahuju da imaju povišenu temperaturu, ili da su napipali izrasline na raznim delovima tela. Zbog toga se često podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, snimanju rendgenom ili utrazvukom, skenerom, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)... Ukoliko ih lekari uveravaju da su pre nedelju dana uradili pregled i da ne treba da ga ponavljaju jer je sve u redu, često će se naljutiti. I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka, i tako unedogled.

* U kom dobu se hipohondrija javlja?

- Najčešće od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja i kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

* Kako se hipohondrija leči i koliko traje lečenje?

- „Spontana“ izlečenja ne postoje, odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo. Ali, uglavnom je potrebna psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni. Ponekada su potrebni i lekovi - anksiolitici (benzodijazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze.

* Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči?

- U nekim slučajevima to može da dovede do sekundarne depresije.

* Koliko često hipohondri posećuju lekare?

- Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, traže upute za nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz. Traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju. Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši. Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, njihovim povezivanjem sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

TESTOVI OTKRIVAJU “GLUMCE“

* DA li hipohondrija može da se glumi?

- Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva. Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha. Zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to nažalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju. One opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, što bliskim ljudima često teško pada.