U 12. godini je pisala pesme kao da je starija bar pola decenije. Kao petnaestogodišnja devojčica razumela je Šopenhauera i Kanta kao da je već završila sve škole što su se u to vreme mogle završiti. Milena Miladinović, međutim, tada još nije čitala niti pisala na srpskom, jer je vaspitana u bečkoj oficirskoj porodici. Imala je solidno obrazovanje, ali je tek sa upoznavanjem doktora pravnih nauka, člana Srpske narodne radikalne stranke i kasnije ministra, Žarka Miladinovića počela da osvaja jedan novi svet.

"Uz njega je ona zavolela sve što je srpsko. On ju je za tri dana naučio srpski čitati iz starih brojeva "Zastave". On ju je naučio i srpski pisati, izgovarati srpske reči, pevati srpske pesme. Pripovedao joj je o Kosovu, srpskim junacima i ona je zavolela do tada njojzi nepoznat svet i sa čistom savesti mogla je svom Žarku pre venčanja dati reč da će biti dobra Srpkinja. Tu reč je ona ispunila.", zapisala je Zorka Janković u časopisu iz 1913. godine "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas".

Do tada je Milena, rođena oko 1874. godine, izučavala starogermansku mitologiju, bila su joj bliska dela ruskih, francuskih i engleskih autora, pisala je književne radove na nemačkom. A onda je sve to odložila i objasnila sebi i drugima kako je čeka ozbiljan posao, jer želi što pre i što bolje da savlada srpski jezik, književnost, običaje, istoriju. Imala je jak motiv i još snažniju volju da u tome istraje. Nije proteklo mnogo vode, a Milena je već počela da piše na ćirilici, pa tek onda te rime da prevodi na nemački. Vrlo brzo niko nije mogao ni da pretpostavi da je ona progovorila na srpskom tek kada se udala. Zahvaljujući suprugu postala je i politički pismena, pošto ju je Žarko svesno uključio u te vode. I ona je uspešno zaplivala. Vremenom je bez straha da se ne obruka ravnopravno razgovarala sa umnim političarima tog doba koji su dolazili u njihov dom u Rumi.

Milena je bila iskrena podrška svom suprugu, kao što je on njoj davao snažan vetar u leđa. Imala je odrešene ruke da se bavi književnim radom kako i koliko želi. U tome joj je mnogo pomogao i Zmaj Jova Jovanović, ugledna ličnost i pravi prijatelj. Čitao je njene radove, hvalio ih, davao joj sugestije, podstrekivao je na nove ispisane redove, a neke njene pesme i lično preveo za "Srpsku Domaju". Smrt velikog književnika je bio tužan trenutak u Mileninom životu, ali, kako mu je i obećala, nije prestala da piše. Zbog njega je nastavila sa radom, osećajući da mu još toliko toga duguje. Zbog toga je sa Srpskom ženskom dobrotvornom zadrugom u Rumi pokrenula inicijativu da se u ovom gradu podigne spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju.

To se i, sa uklesanim tekstom: "Svom omiljenom pesniku, zahvalne Srpkinje", dogodilo sedam godina kasnije. Bronzanu bistu pesnika, koja se i danas nalazi ispred istoimene osnovne škole, izradio je vajar Đorđe Jovanović, spomenik je svečano otkrio Branislav Nušić, a Sima Pandurović je održao govor. Zanimljivo je da je ovo prvi spomenik podignut Zmaju, ne računajući onaj nadgrobni u Sremskoj Kamenici, kao i to da je Milena uspela da ga sačuva za vreme rata, sklonivši ga na sigurno mesto.

Kada je, 1909. godine, Žarka uhapsila austrougarska vlast pod optužbom da je vrbovao dobrovoljce i slao oružje za Kraljevinu Srbiju, Milena je prolazila kroz pakao. Jedino tada nije mogla da piše. Miladinović je pušten iz zatvora zbog nedostatka dokaza, a u Rumi mu je priređen spektakularni doček sa fijakerima. Ona je odahnula, skupila snage i vratila se pisanju, izučavanju običaja, prevodila je narodne pesme, putovala i istraživala.

"Jednom je proputovala Kosovo. Dušmanin ga je tada ljuto tlačio, a ona je kroz tadašnje patnje još glasnije poznala kosovske rane u prošlosti i u njoj se javila volja da prevede Kosovsku epopeju, taj alem kamen srpske narodne poezije. Ona je to i izvela.", zapisala je Zorka u "Srpkinji...".

Prevode je objavljivala u bečkim časopisima, kao i u "Bosanskoj vili", "Brankovom kolu", "Domaju", "Novoj Iskri", za koje je pisala i pesme i priče. Od zaborava je sačuvala i sremsku narodnu nošnju. Nije je mrzelo da njene delove sakuplja po kućama, doslovce kucajući od vrata do vrata starih domova u Sremu. Uspela je da je izloži u praškom muzeju, koji je original i otkupio. Dok je bila živa, Zorka Janković je podsećala da Milenu Miladinović "srpstvo treba da smatra svojom ćerkom i neka se ponosi njome". Umrla je 2. decembra 1928. godine u Rumi, gde je i sahranjena.


SVU IMOVINU ZAVEŠTALI RUMI

U Rumi, u kući Žarka i Milene Miladinović, 24. novembra 1918. godine, održan je zbor Hrvata i Srba, izaslanika mesnih odbora Sremske županije, kada je doneta odluka da se Srem prisajedini Kraljevini Srbiji. Žarko je testamentom zaveštao svu svoju imovinu Rumi, sa željom da se podigne Srpski dom. U centru sremskog grada, ispred Pošte, nalazi se njegova bista u prirodnoj veličini.