Formalno, živimo u vreme velikih sloboda. Imamo pravo da se oblačimo kako želimo, biramo partnera po svom ukusu, mislimo svojom glavom.

Suštinski, svi smo isti. Zagledamo one koji se drznu da obuku nešto što se ekstremno razlikuje od trenutne mode, prevrćemo očima kad čujemo da je žena našla 20 godina mlađeg partnera, ne posmatramo blagonaklono stavove suprotne od većinskih.

Dok se izdaleka divimo Frenku Sinatri koji je "živeo na svoj način", sami se ponašamo po onoj "kud svi Turci, tu i mali Mujo". Od detinjstva nas uče da ne talasamo. Ko ne usvoji tu lekciju, shvatiće tokom odrastanja da nije lako štrčati, bilo da je reč o oblačenju, ponašanju, stavovima.

Nepristajanje da činimo nešto samo zato što svi tako rade, budi sumnju. U očima drugih postajemo "crne ovce", oni koji se prave mnogo pametni i posebni i stalno moraju da se izdvajaju. I pošto smo skrenuli sa "pravog" puta ponašanja, razmišljanja i oblačenja, nailazimo na osudu onih koji su navikli da žive po ustaljenim društvenim normama ne osećajući potrebu da ih preispituju.

Društvene norme su nam, ipak, neophodne, jer regulišu život u zajednici, podseća sagovornik "Života plus", psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističući da se one formiraju kako ne bi dolazilo do konflikata u vezi toga šta se smatra ispravnim.

- Na primer, pozitivna društvena norma koju prenosimo deci je ne lagati, ne varati. Prihvatanje pozitivnih normi nije štetno, učvršćuje pripadnost grupi i poboljšava kvalitet međuljudskih odnosa. One ne isključuju pravo osobe da se razlikuje u razmišljanju i oblačenju dok god time ne ugrožava ljude oko sebe - kaže Ogrizović.

Koliko je jaka potreba za uklapanjem u sredinu pokazuje čuveni eksperiment iz 50-ih godina prošlog veka koji je sproveo psiholog Solomon Eš. Ispitanici, njih osam u grupi dobili su po dve kartice, na prvoj je bila jedna linija, na drugoj tri. Zatim su imali jednostavan zadatak da odaberu kojoj je od te tri najpribližnija linija sa prve kartice. Mada je odgovor bio očigledan, ispitanici su grešili. Zašto? Jer su zapravo svi osim jednog bili instruisani od strane istraživača da daju pogrešne odgovore. Nakon testiranja 50 učesnika, ustanovljeno je da se svaki treći prilagodio mišljenju okoline uprkos onome što su mu govorile njegove oči. U kontrolnoj grupi gde nije bilo pritiska da se ispitanici konformiraju, dat je samo 1 posto netačnih odgovora. U intervjuima nakon eksperimenta, ispitanici su otkrili da su uglavnom znali da daju netačne odgovore, ali nisu želeli da ih ostatak grupe ismeva ili pomisli da su čudni.

MLADI POD PRITISKOM Naročito veliki pritisak da se uklope u sredinu osećaju mladi, pa oni koji se izdvajaju često nailaze na osudu vršnjaka. Naš sagovornik ističe da je prisutan haos u socijalno prihvatljivim ponašanjima, pa mladi pod pritiskom nekritički usvajaju nove vrednosne sisteme. - Najprimetnije je sistematsko forsiranje seksualizacije, ličnih sloboda bez odgovornosti, najslikovitije izraženo u šokantnim tekstovima novokomponovanih pevačica, tipa: "Nisam više mala mamina princeza, kraljica sam neozbiljnih veza". Ukoliko se neko od vršnjaka ne slaže sa dominantnim sistemom, nailazi na potcenjivanje i omalovažavanje grupe - pojašnjava psiholog.

- Kada neka društvena vrednost počne da se ističe kao ispravna ili prihvatljiva, vrlo brzo dolazi do konformiranja od strane većine ljudi, najpre mladih i adoloscenata. U osnovi ove pojave je snažna potreba ljudi da budu prihvaćeni od strane grupe - objašnjava psiholog.

Istraživanja pokazuju da su žene sklonije konformizmu od muškaraca. Deo stereotipne rodne uloge muškaraca je da budu nezavisni i svoji, dok se od žena očekuje da budu senzitivne prema drugima, što vodi u konformizam kako bi se očuvali harmonični međuljudski odnosi. Bez obzira na razlike po polovima, postupak konformiranja je uvek isti.

- Osuda okoline je način na koji se vrši pritisak na pojedinca da se uklopi u poželjne oblike ponašanja. Ali, treba znati da ono što većina smatra normalnim ili poželjnim nije uvek ispravno. Često je ispravan put teži i uži te njime prolazi manji broj ljudi - podseća psiholog.

Svet kakav poznajemo ne bi bio moguć bez tih ljudi kojima često lepimo etiketu "crne ovce". Da oni nisu "talasali", živeli bismo u ustajaloj bari u kojoj smo svi isti. Konformizam je, govorio je Džon Kenedi, neprijatelj rasta i tamničar slobode. Ali, dok se izdaleka divimo hrabrosti "crne ovce" da živi po svojim, a ne po pravilima stada, postavlja se pitanje da li je to čini srećnom.

- Kao "crna ovca" dobijamo mogućnost da realizujemo svoju slobodu kao ljudskog bića, lične potencijale i interesovanja. S druge strane, ukoliko okolina nema razumevanja, možemo biti vrlo usamljeni sve dok ne pronađemo ljude koji se slažu sa nama i koji nas prihvataju - upozorava Ogrizović.

Stiče se utisak da konformisti mnogo bolje prolaze u životu, ali i tu vreba zamka. Prema rečima našeg sagovornika, život će nam zaista biti lakši ako ne štrčimo, ali samo dok posledice takvog ponašanja ne dođu na naplatu. A one će svakako doći ako se na duži rok ponašamo suprotno od onog što nam savest nalaže.

- Rešenje je razvoj ličnosti, kritičkog mišljenja i preispitivanje svojih i tuđih stavova. Pritiscima grupe se najefikasnije možemo odupreti informisanjem o temi koja nam se nameće, samostalnim donošenjem zaključaka. Bitno je ostati veran sebi, svom osećaju i savesti. I ne treba se predati, potrebno je javno izneti stav ili neslaganje jer će se uvek naći neko ko će nas razumeti, podržati i prihvatiti - zaključuje psiholog.