Među ženama koje su hrabro koračale ispred svog vremena, pokazujući koliko su odvažne i velike, nalazi se i ime Zorke Janković. Njena, kao i mnoge druge zlatne biografije sačuvane su tek u tolikoj meri da bismo mogli da zaključimo da nije reč o običnim ličnostima. A, ona svakako to nije bila, jer je kao književnica i prevodilac bila i veliki borac za emancipaciju i obrazovanje pripadnica lepšeg pola.

Kako je navedeno u Srpskom biografskom rečniku, Zorka je rođena 1870. godine, u selu Berkasovu u šidskoj opštini. Devojačko prezime joj je bilo Kostić i bila je ćerka opštinskog beležnika. Završila je nižu školu, planirajući da nastavi dalje "druženje" sa knjigom u školskoj klupi. Ali, to se zvanično nije dogodilo, jer je, kako je navedeno u delu iz 1913. "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas", samostalno "autodidaktički stekla lepo obrazovanje". Posle udaje za Aleksandra Jankovića, preselila se u sremsko selo Golubinci. Tada je započeo i njen javni rad, jer je svoje mesto pronašla u Dobrotvornoj zadruzi "Srpkinja". Na začetak njenog književnog delovanja uticala je jedna nemačka književnica koju je upoznala na putovanju. Posle tog susreta je počela da piše i prevodi, a prvi književni prevod, i to "Pesme o pesmi" Jovana Jovanovića Zmaja, objavila je u listu "Parlamentar" iz Beča. Nije bilo čudno da u to vreme naše žene dobiju prostor da pišu na nemačkom govornom području umesto na maternjem, jer su tamo pripadnice lepšeg pola bile cenjenije. Kao i mnoge gospođe i gospođice, često se krila iza pseudonima, pa je njen najčešće korišćen bio Velikovecka Mira. Najviše njenih dela je ostalo zabeleženo u uglednim časopisima tog doba, kao što su "Ženski svet" i "Brankovo kolo".

Zorkina velika strast je bila tradicija, pogotovo folklorni običaji rodne ravnice, pa je mnogo izučavala o sremskim motivima i beležila ih. Veoma popularne i čitane su bile njene "folklorističke crtice" koje je upravnik prestoničkog Etnografskog muzeja sa zadovoljstvom čitao i čuvao. Zorka je to radila po uzoru na Savku Subotić. Od nje je učila i pisala joj pisma otvorenog tipa, koja su čak objavljena u "Brankovom kolu". Među njima su se našla i ona koja joj je poslala posle izložbe "Srpska žena" u Pragu, 1910. godine. Tada je Zorka učestvovala u organizaciji događaja i to kao predstavnica "svih srpskih krajeva". U to vreme značajno je bilo i njeno učešće u osnivanju Saveza Srpkinja iz Vojvodine i Hrvatske, kao i pisanje "Dečje duše".

ISTRAŽIVAČKI RAD Kao i sve velike žene svog vremena, koje su pisale, bavile se istraživačkim radom i pokušavale da poboljšaju položaj pripadnica nežnijeg pola, tako je i Zorka 1913. godine sarađivala na izradi dela "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas". Međutim, odbila je ponudu da ga uređuje, jer nije bila najzdravija.

Zorka je bila veliki borac za ženska prava, ali je mnogo radila na tome da pripadnice nežnijeg pola prosvetli, ohrabri, podrži. Kao rezultat istraživačkog rada na tu temu izašla je 1913. godine njena knjiga "Žensko pitanje". Zorka je krenula od položaja dama još u prastarom dobu, a zatim je pravila paralelu sa kasnijim vremenima, sve do onog u kojem je sama živela i radila. Vodila je računa da sazna i ispiše sve o društvenim, ekonomskim i kulturnim pitanjima, a potom je izučila položaj i mogućnosti ženskih pokreta i organizacija širom Evrope - u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Belgiji, Portugaliji, Španiji, Holandiji, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Islandu, Engleskoj i Nemačkoj, navodeći suštinu problema ženskog pitanja kod Srba. Dr Vladislava Polit je na poslednjim stranicama "Srpkinje..." pisala o važnosti Zorkine obrade jednog takvog fenomena, navodeći da je bila prva koja je to u javnosti učinila, ponesena težnjom da 20. vek bude vek renesanse ženskog pitanja.

Zorka je bila aktivna na gotovo svim poljima koje su dame tog vremena otvorile za sebe. Njeno ime se cenilo i u Narodnom ženskom savezu Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije bila vezana za mesto u kojem je živela, nego je stizala svuda. Kada joj je umro suprug Aleksandar, preselila se iz Golubinaca u Vojku, u Srem, i zaposlila u pošti. Sa završetkom Prvog svetskog rata, njena adresa je Zemun. I dalje istražuje, piše, prosuđuje, savetuje, pomaže. Nižu se njeni tekstovi, ali konačno i knjiga "Problem saveza", u kojoj je, te 1926. godine, pisala o lošoj povezanosti, umrežavanju ženskih pokreta i organizacija. Zorka je bila i jedna od sekretarki Odbora Ženske zajednice, koja je izdala Pravila Narodne ženske zajednice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle toga, pa sve do smrti, ona sa Jovanom Palavestrom i Jelenom Demajo uređuje list "Glas Narodne ženske zajednice", koji je izlazio u Beogradu, jednom mesečno. Zorka Janković je umrla 1933. godine.