ČLANICA Udruženja likovnih umetnika Srbije, doajen modernog slikarstva u Šapcu, nastavnica u miru, bolničarka u ratu. Naizgled skromna i stidljiva, Mara Lukić Jelesić nam je za nauk ostavila lekcije o umetnosti, talentu, odlučnosti, snovima i humanosti. Šta je to što je ovu ženu izdvojilo u odnosu na svoje savremenice, pronalazimo u knjizi "Znameniti Šapčani i Podrinci", autora Branka Šašića.

Mara je rođena 25. decembra 1885. godine u Obilićevu (Novom Kneževcu). Bila je najstarije dete, sestra Živojina i Nade. Otac Aleksandar, poreklom iz Hercegovine, živeo je u banatskom Padeju, a majka Julijana u Sremskim Karlovcima. Roditelji su Mari omogućili da se obrazuje, ali su je posle završene osnovne škole u Beogradu, usmerili ka Višoj ženskoj školi Kraljice Drage. Time su joj uskratili ono o čemu je maštala - da postane gimnazijalka. Dogodilo se, ipak, da je u novoj sredini imala sjajne nastavnike crtanja koji su u stidljivoj devojčici prepoznali darovitost. Velika imena svog zanata, Nadežda Petrović, Kosara Cvetković i Rista Vukanović trajno su je "inficirali" slikarstvom. Više nije mogla unazad. Zarobljena snovima o umetnosti, postala je 1901. godine učenica ugledne Srpske slikarske škole koju su vodili Rista i Beta Vukanović. Izneverila je tada nade roditelja da će nastaviti učiteljskim vodama. Ali, ona je svoje rekla - biće slikarka. Nestrpljiva da što pre osvoji novootkriveni svet, pažljivo je slušala, učila, igrala se. Bilo je jasno da je slikarka rođena. Ali, tokom školovanja, Mari je umro otac i više nije mogla da misli samo na umetnost, nego prevashodno na egzistencijalne probleme. Nove okolnosti su tražile da preko noći odraste. U školi se opredelila za nastavnički smer i 1903. godine položila ispit za učiteljicu crtanja i lepog pisanja. Prvo radno mesto joj je bilo u Đerdapskoj klisuri, a zatim u Višoj ženskoj školi u Šapcu koji će za nju postati veoma važan. Predavala je ne samo ono što joj je bila struka, nego i srpski jezik, pevanje, gimnastiku, veronauku.

Činilo se na trenutak da je od slikanja odustala. Ali, kada je 1906. godine sa uglednim slikarima prisustvovala na otvaranju Druge jugoslovenske izložbe u Sofiji, ponovo je osetila stari žar. Dve godine kasnije napustila je školu i sa koleginicom i prijateljicom Ljubicom Filipović otputovala u Minhen, na jednogodišnje usavršavanje. San joj je bio da se u bavarskoj prestonici "domogne" Slikarske akademije, ali su ženama u to doba vrata bila zatvorena. Nije gubila vreme, pa je sa Ljubicom počela da pohađa čuvenu Ažbeovu privatnu školu, koju je vodio slikar Hajdner. Nije joj se dopao način rada, zamerala im je odsustvo ozbiljnosti i zbog toga se prebacila u školu slikara Šildknehta, pronašavši ono što je tražila. Godinu kasnije vratila se Šapcu i pedagoškom radu, ali je sve do Prvog svetskog rata svako slobodno vreme provodila u Beogradu. Te godine kada je počeo veliki sukob, Mara je postala verenica učitelja, kasnije inspektora Pavla Jelesića. Venčali su se 1917. i živeli u skladnom braku, iako bez dece.

NAJZNAČAJNIJA DELA
PRVI put je samostalno izlagala u Šapcu 1951. godine i to u Gimnaziji, kada se publici predstavila sa 164 slike. Godinu kasnije njena dela su se našla u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu. Izlagala je i u drugim gradovima širom Srbije. Među njena najpoznatija dela ubrajaju se: Autoportret, Portret pukovnika Antića, Živojin Lukić na sofi, Pod orahom, Terasa, Mačvanka... Slikala je pejzaže iz Bosne, Šumadije, Svrljiga.

Ratno stanje je bila velika škola, ali i test za humanost. Mara je imala svest da nije samo nastavnica i slikarka, već i žena koja mora i može da pomogne svom narodu. Nije sedela skrštenih ruku, čekajući da rat prođe. U kratkom roku je završila bolničarski kurs, a potom u Šapcu lečila i negovala ranjenike. Znanje nemačkog jezika joj je bilo od koristi u razgovoru i dogovoru sa lekarima. Za nesebičnu pomoć, Crveni krst joj se, kao umetnici velikog srca, odužio Ordenom.

Iako uslovi nisu bili laki, Mara ni tokom rata nije prestajala da crta. Nosila je sa sobom blok, i u pauzi, kada se osami, stvarala portrete. Posle rata je radila u Šabačkoj gimnaziji, potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, u kojoj je ostala sve do penzije, 1932. godine. Beogradski život je bio nova, značajna i lepa epizoda u Marinom životu. Sada je mogla da se druži sa Betom Vukanović, Zorom Petrović, Desankom Maksimović... Ostala je zabeležena simpatična crtica iz toga doba, kada su Mara i Desanka vodile učenike na more, na Sveti Stefan, a slikarka plavu pučinu prevela u akvarele.

Nakon što je, 1921. godine, postala član Udruženja likovnih umetnika Srbije, počela je da izlaže na kolektivnim izložbama. Ubrzo je otputovala u Pariz na studijsko putovanje, uživajući u gradu umetnosti i delima Renoara, Sezana, Manea... Dani na obali Sene su je joj više približili umetnosti.

Sa penzionerskom knjižicom dobila je slobodu i mogućnost da se do kraja prepusti slikarstvu, živeći umetnost. Baš kako je oduvek želela. Posle Drugog svetskog rata, njena nova-stara adresa je Šabac. Slika do poslednjeg daha, do poslednjeg dana, do duboko u starost. Mara Lukić Jelesić je umrla 1979. godine u voljenom gradu na Savi.