BORBU za prava radnika započela je stihovima i tako postala prva srpska revolucionarna pesnikinja. Ljubica Ivošević Dimitrov je brzo sa reči prešla i na delo i svojim pesmama i govorima dala "upotrebnu vrednost". Organizovala je štrajkove, hrabrila žene da se bore za bolje uslove rada i veće plate, zalagala se za socijalnu pravdu.

Biografiju žene, čije ime nosi jedna ulica u Beogradu, prikazao je Miodrag Milić u knjizi "Ljubica Ivošević Dimitrov". Rođena je 17. jula 1880. godine u selu Saranovu. Otac Milovan i Milica su imali još tri sina, od kojih su Živojin i Živko izučili zanate i okrenuli se gradskom životu. Nikola i Ljubica su tražili svoje mesto pod suncem. Ivoševići su bili siromašna porodica, ali veliki borci. Nikola je prvi krenuo u Smederevsku Palanku i ubrzo doveo sestru, omogućivši joj da izuči krojački zanat. I ona se u tome sjajno snašla, pa je od neuke učenice za tren postala odlična radnica. Kada je 1892. godine osnovano "Opšte zanatlijsko radničko društvo", za pomoć u slučaju bolesti, izmorenosti i smrti, Nikola je postao njegov najagilniji član. Ljubica je osećala da i ona potrebna ovoj borbi, a brat je hrabrio u tome. Vatrenim govorom koji je održala pred ne tako malom "publikom", kako navodi Miodrag Milić, uznemirila je učmalu građansku čaršiju. Pozvala je svoje koleginice da se pobune protiv loših uslova rada i da budu jedinstvene u tome.

Dok je pratila vesti u listovima "Socijal-demokrat" i "Radničke novine", sve vreme je sanjala o Beogradu. Želela je da ide u maticu radničkog pokreta Srbije. Spakovala je jednog dana 1900. godine svoj pleteni kofer i kupila voznu kartu u jednom pravcu. Na železničkoj stanici u Beogradu je dočekao brat Žarko i odmah je zaposlio u modnom salonu. Tu je bila bliža svojim istomišljenicima, a da bi mogla da bude na izvoru informacija, 1901. je postala stalni član hora "Beogradskog radničkog društva". Igrala je u pozorišnim komadima i pisala. Godinu kasnije oglasila se prvom revoulicionarno-socijalnom pesmom "Napred", u "Radničkim novinama", u kojima je objavila 25 dela. U maju je izabrana u rukovodstvo "Saveza šivačkih radnika Srbije", s obzirom na to da je bila agilna u stvaranju radničkih organizacija, njeno ime se sve više izdvajalo. Ipak, ona je želela više i od struke i od socijalne pravde.

Iste godine, Ljubica je vozom otputovala u Beč da bi se u carskom gradu usavršavala u poslu. Međutim, kako se uključila u rad Jugoslovenskog radničkog društva, austrijske vlasti su je stavile na listu sumnjivih i ona odlazi u Bugarsku. Život u novoj zemlji započela je u gradu Ruse, kao radnica velike tekstilne radionice. Da ne bi prošla kao u Beogradu i a da bi nastavila aktivnosti u radničkom pokretu, prijavila se pod imenom Nevena. Živela je i u Slivenu i Sofiji, organizujući štrajkove, osvešćujući koleginice u njihovim pravima... Sve to vreme, ona je bila marljiva i spretna radnica, ali odbijala je da ćuti, radije je birala da napusti radionicu i ode dalje. Postala je član bugarske Socijal-demokratske partije, pratila je redovno vesti iz otadžbine, radujući se uspehu radničkog pokreta u Srbiji. Posle kratkog braka sa jednim fotografom, u Bugarskoj upoznaje istomišljenika, revolucionara, političara i vođu međunarodnog komunističkog pokreta, Georgi Dimitrova i 1906. godine postaje njegova žena. Dobila je partnera za bitke, koje je ranije bila sama. Nastavila je da piše, drži govore, ali i uređuje radnički list "Krojački radnik".

STIHOVI OŠTRIJI OD NOŽA KADA je počela da živi u Bugarskoj, Ljubica je nastavila da piše revolucionarne stihove i šalje ih redakcijama u Srbiji. Bila je stalni saradnik "Radničkih novina", ali je pisala i u "Jednakosti", "Radniku" i dečjem listu "Budućnost". Govorilo se da su njeni stihovi o socijalnim problemima toga vremena "oštriji od noža".

Za vreme Prvog balkanskog rata, Ljubica i Georgi pomagali su srpskom narodu. U bugarskom parlamentu on je osudio ulazak te zemlje u Prvi svetski rat i odbio da glasa za vojni budžet. Ljubica je sve vreme pomagala srpskim vojnicima u bugarskom zarobljeništvu. Zbog toga što je zaštitio ranjenog Srbina, Georgi je osuđen na tri godine zatvora, a supruga ga je često posećivala, donosila mu hranu i knjige.

Kao član bugarske Socijal-demokratske radničke partije, Ljubica je 1920. učestvovala u radu Drugog kongresa Komunističke partije Jugoslavije u Vukovaru. Posle neuspelog Septembarskog ustanka 1923, Georgi je kao vođa morao da emigrira. Bračni par Dimitrov je otišao u Beč, a potom život započeli u Moskvi, gde je ona postala deo Saveza sovjetskih pisaca i član Svesavezne komunističke partije. Po zadatku su prešli u Berlin, ali njeno zdravlje je bilo narušeno, pa 1931. godine odlazi u Rusiju na lečenje. Iako se prilično spekulisalo o njenoj smrti, vest o sudbini Dimitrova je teško pogodila njegovu ženu. Georgi je optužen da je zapalio nemački Rajhstag i izveden je pred fašistički sud. U knjizi "Ljudi i pigmeji" Ivan Karaivanov je zapisao: "Kada je Dimitrov pao u ruke nemačkih fašista, Ljuba Ivošević je živela u Moskvi i stanovala u zgradi Kominterne. Ona je u nervnom nastupu izvršila samoubistvo, bacivši se sa trećeg sprata hotela "Luks" na ulici Gorkog".

Bilo je to 27. maja 1933. godine. Ljubica je sahranjena u Moskvi, a njen suprug, koji je oslobođen optužbi, zamolio je svoju sestru da sakupi sve njene pesme i objavi ih u zbirci. Želeo je da se bar na taj način oduži vernoj životnoj saputnici. On je, na suđenju veka, zbacio nacističke optužbe i izašao na slobodu.