Biografija Jelene Petković Milutinović zaboravljena je na "rafovima" istorije. Ono malo što se zna, nije dovoljno da dočara sliku o njenoj ličnosti i glumačkom talentu. Zapisano je da je rođena 1877, umrla 1935. godine i da je debitovala u kući Đoke Popovića Daničara, urednika "Danice". Njegova supruga Marija je karijeru započela u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a potom je razvijala na beogradskoj pozornici, pa im je dom bio centar okupljanja umetničkog sveta Srbije.

U toj kući, jedne uobičajene večeri, Jelenu je zapazila glumica Milka Grgurova (o kojoj smo pisali u feljtonu Znamenite Srpkinje) i odvela je pravo kod upravnika Narodnog pozorišta Nikole Petrovića i dramaturga Dragomira Jankovića. Nacionalni teatar je, međutim, u to vreme jedva izdržavao redovne članove, tako da je svaki potencijalno novi bio pretnja za skroman budžet. Uprkos tome što je znala kako stvari stoje, Grgurova nije želela da odustane od Jelene, kojom je od prvog razgovora bila očarana. Svidela joj se njena zanesenost pozorištem, raskošan talenat i to što je bila romantičan tip siromašne devojke, pa je mogla da je zameni na sceni.

Jelena je tada imala 20 godina. Ipak, drugi na nju nisu polagali velike nade kao Grgurova. Videli su u njoj, kako je naveo Milan Grol, "bledu iskušenicu, pogleda koji se gubio nekud daleko, dramatičnog glasa, duboko upalih očiju i žutih obraza". Nikoli Petroviću je izgledala kao "bolesna i beskrvna".

Ali, Milki su baš ti atributi bili naznaka da bi Jelena mogla da briljira u pozorišnim tragedijama. I bila je u pravu. Već sa prvim pozorišnim korakom, potvrdila je predosećanje svoje slavne prethodnice i postala zapažena "tragičarka". Počela je da igra i peva u horu za mesečnu platu od 40 dinara, iako je ta suma bila nedovoljna za pristojan život, zaposlenje je za Jelenu značilo prestiž. Počela je polako da osvaja kritiku i publiku. Ocenjena je komentarom da je "draž njene igre uvek u nečem izrazito nacionalnom, patrijarhalno prostom i duševnom".

"Kao preostali starodrevni vez i narodna nošnja Kosova i padina Šare, sa koga je ona bila ponikla i igra Jelene Milutinović davala je utisak nečeg primitivnog i plemenitog, smernog u držanju, a uzdignutog u osećanju", zapisano je u knjizi "Iz pozorišnog života predratne Srbije".

Jelena je bila Vukosava u "Milošu Obiliću", Pavla u "Sutonu", Jela u "Ekvinociju", Anđelija i Fileta u "Maksimu Crnojeviću"... Svakoj junakinji, bez obzira na to da li je bila glavna ili sporedna uloga, prilazila je kao da je prva i najvažnija.

"Svojom nadahnutom igrom u komadu "Smrt Majke Jugovića"Jelena Milutinović duhovno je uznela čitavu scenu u poslednjem činu. Kada se iz njenih grudi, kao Kosovke devojke, oteo krik u ranjene ptice, u publici i na pozornici, među samim predstavljačima, to je bio trenutak jeze", zapisao je Grol.

Imala je sreće da joj Milka Grgurova bude učiteljica. Ali, baš ona joj je i zamerala nedostatak fleksibilnosti i nemogućnost da detalje kreira u toku izvođenja, da ih dodaje i oduzima. I to je koštalo karijere i života...

"Jedna grana je prekratila svoje cvetanje pre vremena", zapisao je Grol. Jelena se sve više otuđivala od modernog repertoara, osećala fizičku slabost, govorilo se da gubi stas za pozornicu, jer je odjednom počela da se goji. Sve je to verovatno bila posledica duševne krize, koja je počela da uzima maha. Previše obaveza oko učenja tekstova i pevanja u horu, za premalo plaćen rad, slomili su se o njena slaba leđa. Od mršavice je za tren postala neko ko pati od gojaznosti. Nisu više mogli da je uzimaju za uloge vitkih dama. Najpre je to shvatila kao opomenu, ali kako se stvari nisu menjale u njenu korist, doživela je kao ličnu tragediju, sudbinski zapisanu.

Napustila je Narodno pozorište septembra 1921. godine. To je bio samo zvanični odlazak, pošto je uoči i tokom Prvog svetskog rata retko igrala i još ređe trijumfovala.

"DOBRIČIN PRSTEN" PO NjENOM SUPRUGU

Jelena je bila udata za tri godine mlađeg kolegu Dobricu Milutinovića, koji je bio jedan od najpopularnijih i najtalentovanijih glumaca na našim prostorima. Publika ga je izuzetno volela, učestvovao je u osnivanju Opere Narodnog pozorišta, snimao za radio, igrao na filmu. Bio je Maksim Crnojević, Mitke, Don Karlos, Romeo, Otelo, Lir, Vronski... Povodom 40 godina njegove karijere, Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije mu je 1937. godine dodelilo prsten, koji je izradio kraljevsko-dvorski juvelir.

Na prednjoj strani ugraviran je Dobričin lik, a na bočnim su reljefi njegovih najvećih uloga. Nosio ga je do smrti, 1956. godine. Od proslave stogodišnjice njegovog rođenja (1980), "Dobričin prsten" se dodeljuje kao najveće glumačko priznanje. Pozorište u Sremskoj Mitrovici nosi njegovo ime.

"Njen uspeh je bio prekraćen nedaćama ličnim, a jedno vreme i bolešću. Sirotinja od rođenja, nije bila bez uticaja u stvaranju tog isposničkog idealizma, koji je maštao o blaženstvima koja nisu od ovog sveta. A taj iskušenički stil glumice i žene nije više bio stil savremenog pozorišta", govorio je Grol.

Posle rata, Jelena se nije sklonila samo od pozornice, već je sasvim promenila stil života. Utehu je pokušala da pronađe među adventistima. Iako se sakrila od struke, glumačko udruženje je nije zaboravilo i u aprilu 1934. godine izvelo predstavu "Koštana" u njeno ime. Samo godinu kasnije, kolege su održale govor na njenom grobu.