ESEJI i kritike u koje je utkala svoje biće, ostali su rasuti po časopisima i njena zebnja da će posle smrti pasti u zaborav, praktično se obistinila. A, zvanično je prva žena filozof u Srbiji i prva koja je napisala udžbenik za srednju školu. Katarina Bogdanović je, iako profesor i direktor gimnazije, želela nove izazove i energiju usmeravala ka novim ciljevima. Bila je kritičar filozofije i urednica listova, borac za ženska prava i promoter socijalne pravde. Sve što znamo o njoj dugujemo Milanu Nikoliću, kojem je zaveštala rukopise i dnevničke zapise, a on ih je sakupio i objavio u saradnji sa kragujevačkim književnim klubom, koji nosi njeno ime. Ona se spominje i u knjizi "Dvadeset žena koje su obeležile 20. vek u Srbiji".

Katarina je rođena 28. oktobra 1885. godine u vukovarskom selu Trpinji. Tu je stekla trogodišnje osnovno obrazovanje, a potom školovanje nastavila u Beogradu. Posle četiri godine provedene u Višoj ženskoj školi, odlazi u Karlovac u Učiteljsku školu i ubrzo dobija posao učiteljice u Tuzli. Ali, Katarina je tada imala samo 19 godina i osećala je da je premlada da druge podučava. Sebi priznaje i u dnevnik beleži da počinje da vegetira, gušeći svoje težnje, a zna da u svetu postoji toliko mesta u kojima može da se razvija. Posle dve godine daje otkaz i odlazi u Beograd, gde kao vanredni student na Filozofskom fakultetu uči filozofske nauke, književnost i strane jezike.

UREDNICA "ŽENSKOG POKRETA"KADA je osnovano Društvo za prosvećivanje žene, pokrenut je i feministički časopis "Ženski pokret", a Katarina je bila prva urednica. List je izlazio bez prekida 18 godina i u njemu su objavljivane aktuelne ženske teme, pratio se rad domaćih i međunarodnih organizacija, izveštaji sa konferencija. Bogdanovićeva je bila i na Međunarodnom kongresu u Rimu, na kojem se raspravljalo o tome da žene dobiju pravu glasa, a potom u Londonu na konferenciji Lige naroda i u Atini, Briselu, Parizu, Njujorku, Vašingtonu.

Časopisi "Delo" i "Srpski književni glasnik" su bili prva "stanica" na kojoj je Katarina izašla u javnost kao naučna radnica. Člankom o Dimitriju Davidoviću, objavljenom u "Glasniku" 1910. godine, skrenula je pažnju na sebe, a potom nastavila da prikuplja "poene" novim esejima i prikazima. Diplomski ispit je uspešno odbranila 1910. godine, i to kod Brane Petronijevića i Jovana Skerlića. Počinje da predaje u smederevskoj ženskoj gimnaziji i ta katedra joj ubrzo izaziva osećaj "gušenja", pa posle dve godine pakuje kofere za Pariz i Sorbonu. U gradu na Seni, Katarina postaje opet studentkinja i dobija "krila". U Beograd je 1913. godine vraća poziv Ministarstva prosvete, da bude razredna učiteljica u Višoj ženskoj školi, u kojoj je deceniju i po predavala filozofiju i srpsku književnost. Za požrtvovani rad nagrađena je zvanjem direktora Ženske gimnazije u Nišu, pa u Kragujevcu. Mnogi nikada nisu uspeli da ostvare taj san i mogli su samo da joj zavide. Ona, međutim, to nije smatrala uspehom, već greškom koju je napravila i koja je koštala karijere književice.

Iako joj se činilo da njeni potencijali tavore, sve vreme je bila ozbiljno društveno angažovana. Preko ženskog pokreta se borila za prava pripadnica lepšeg pola, sa Zorom Kasnar i Paulinom Lebl Albala je 1919. godine osnovala Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava. Ista organizacija je pokrenuta i u Sarajevu, kako bi se ideja o emancipaciji ojačala. Katarina vremenom svoju ulogu pronalazi u borbi za socijalnu pravdu i napredak u srpskom obrazovanju. U njoj je sazrela ideja da stečeno pedagoško iskustvo i znanje sažme u knjigu, odnosno u udžbenik Teorija književnosti, koji je napisala sa koleginicom Paulinom Lebl Albala. Duboko se interesovala i za psihoanalizu i ideje Alfreda Adlera, kojeg je upoznala u Beču.

Kada se Drugi svetski rat već osećao u vazduhu, Katarinu penzionišu jer nije "moralno i politički podobna". Govorili su da je previše skrenula u "levo". U okupiranoj zemlji je odvode na preki sud, pa u zatvor. Prete joj smrtnom kaznom. Teško je preživljavala te dane, ali ih je preživela i mir dočekala sa nadom i entuzijazmom. Postala je prva predsednica Antifašističkog fronta žena, urednica novoosnovanog časopisa "Naša stvarnost", autorka brojnih tekstova, predavač o važnosti obrazovanja, svetskim piscima i zemljama koje je obišla. Pored Ordena Svetog Save, kojim je odlikovana pre rata, dobija i diplomu počasnog građanina Kragujevca.

Nikad se nije udala, a to što nije imala decu nadoknađivala je brigom i školovanjem ćerke i sina svoje pokojne sestre. Katarina je ovaj svet napustila 1969. godine. Poslednje dane je provela u domu za stara lica u Kragujevcu, gradu u kojem je i sahranjena.