ČAK devet desetina stanovnika grada, koji je Zorka Todosić godinama uzbuđivala na pozornici, na dan njene sahrane 31. decembra 1936, nije znalo ko je pokojnica. Kada su ubacili poslednji put ašov, grobari su komentarisali: "Kažu da je bila glumica".

Tako je o našoj velikoj glumici zapisao Milan Grol, u knjizi "Iz pozorišta predratne Srbije". Želeći da oslika njenu sudbinu, autor je krenuo od tužne činjenice - da je još za života bila zaboravljena. Kada ju je bolest udaljila sa pozornice, a oni gromoglasni aplauzi zanemeli, Zorka je, iako živa, postala daleka prošlost.

Rođena je 1. aprila 1864. godine u Novom Sadu, u znamenitoj glumačkoj porodici. Nisu samo njen otac Dimitrije i majka Ljubica bili glumci, već je Zorka bila izdanak prave pozorišne dinastije, koja je srpskom teatru dala 15-ak velikih imena koja su uglavnom činila ansambl Srpskog narodnog pozorišta (Sofija Vujić, Draga Ružić, Pera Dobrinović...).

"U toj sredini Zorka se javila na pozornici čim je prve reči umela da progovori i iz detinjih uloga vrlo rano ulazi u devojačke. Pozorišni anali beleže je kao profesionalnu glumicu, uz oca i mater, na beogradskoj pozornici od 1878", zapisao je Grol 1952. godine.

Zorka nije morala da koketira sa publikom. Odmah ju je osvojila, igrajući sentimentalne devojčurke, stidljive naivke, mazne šiparice, pakosnice, ozbiljne gospođice... Grol je opisuje kao ženu za koju se nije moglo reći da je lepotica, ali je bila "živog temperamenta, ćeretavog govora, duhovito vražija". Sa njom je u prašnjave kulise tadašnjeg pozorišta ušlo proleće.

"U nju se zaljubljuje čitavo kolo pozorišnih ljubitelja, muzičar Šram, poznati glumac i pevač Stevan Deskašev i sam Vojislav Ilić. Da stiša tu zapaljivu atmosferu oko kćeri, Kolarović je udaje za mladog udovca Milana Teodosijevića, blagajnika štedionice u Zemunu i velikog ljubitelja pozorišta, pesme i veselog društva", navodi Grol.

Zorka nije imala izbora, pa je već u 17 godina postala supruga penzionisanog dijabetičara, koji se dve godine kasnije sasvim razboleo, a ona je morala da napusti teatar i bude mu bolničarka. Stoički je to podnela, kao prava heroina. Vratila se pozorištu 1887. godine pošto je Milan umro, nastavila je da vaspitava njihovu ćerku, ali je ona mlada i nesrećna, što nije primljena u glumice, umrla od tuberkuloze.

Zorkina "specijalnost" su bili komadi sa pevanjem. Osim sjajnog glasa je umela da svira i na klaviru, pa njeni talenti dolaze do izražaja na sceni. Sa novim upravnikom Narodnog pozorišta Nikolom Petrovićem, završava se njena faza učmalosti. On je verovao da će pozorištu novi život udanuti opereta. Najviše nade polaže u soliste, među kojima se izdvaja šarmantna Zorka. Bila je Hrista poštarka, Gejša, Lepa Jelena... Igrala je u kostimima vragolastih šiparica sa tirolskim šeširićem i kitnjastim haljinama duginih boja, oživljavajući iluziju svoje mladosti. Bila je prva Koštana u istoimenoj predstavi Borislava Stankovića, koja je izvedena 1900. godine, a Zorka ju je s prekidima igrala šest godina. Posle kostima u svili i zlatu, ona oblači odelo junakinja socijalnih drama. Povlači se u uloge rezigniranih sedih gospođa, putuje, gleda predstave, velike glumce...

"Sve za šta se još mogla vezati osećanjima bila je pozornica. Od tog trenutka gluma je za nju bila više od zanata i od ambicije. Za Zorku Todosić, koja je ostala bez ikoga svoga i u dobu kada se nove krvne veze više ne stvaraju, te daske što znače svet uistinu su za nju bile poslednji izvor iluzija i ushićenja životnih", navodi Grol.

I baš tada joj život priređuje najteži udarac. Imala je 50 godina kada ju je duševna bolest udaljila sa pozornice.

"Pre nego što joj se razum ugasio, ona je u punom samouverenju o svojim moćima, sa gorčinom u duši, gledala kako joj uskraćuju da izlazi na scenu, ne shvatajući zašto. I zato je, gde je stigla i mogla, čitave strane iz svojih glavnih uloga izbacivala bez predaha napamet, da pokaže nepravdu koja joj se čini. Međutim, zavodljiva Ilka Erveš, Mirandolina i Lepa Jelena, primer domaćice-čistunice u pozorišnoj boemiji i model odevanja i veštine odevanja - završava u ritama, i s kleptomanijom, bez nevolje. Kao rčak pred zimu, Todosićka je počela trpati u svoju korpu, u nedra, što god stigne", zapisao je Grol.

Umrla je 22 godine pošto ju je bolest sklonila sa scene. Gospođa Gišar iz Diminog "Gospodara Alfonsa", lakomislena Mizeta iz "Čergaškog života", Dorina iz "Tartifa", Ilka Erveš iz "Rata i mira", tužno je završila svoju tužnu sudbinu.

OPROŠTAJNI GOVOR ŽANKE STOKIĆ
NA njenoj sahrani nije bilo mnogo ljudi, a još je manje bilo njenih kolega. Već odavno je bila zaboravljena u glumačkim krugovima. Njena učiteljica Žanka Stokić je, međutim, došla na sahranu, i u oproštajnom govoru rekla da je Zorka greškom zalutala među Srbe, jer je njeno mesto bilo među umetnicima Beča ili Pariza.