To što je odrasla u imućnoj porodici, bila je velika privilegija za devojku rođenu 1890. godine u Srbiji. Ali, da Jela Spiridonović nije bila nadarena i savesna, porodični ugled joj ne bi pomogao da se potvrdi u najboljim školama. I ne bi se, u doba kojem je pripadala, tako zapaženo pozicionirala u književnim i filozofskim krugovima, delujući kao član međunarodnog Pen kluba i Društva književnika Srbije.

Njenu biografiju nam je približio Branko Šašić, u knjizi "Znameniti Šapčani i Podrinci", budući da je Jela rođena u Šapcu, 11. januara, u domu lekara. Kako navodi autor, otac Mihailo je posle diplome filozofa, doktorirao na medicini u Beču. Bio je okružni fizikus, kojeg su nazvali "sirotinjska majka", jer je uvek prvi "trčao" da pomaže bolesnicima. Ljubav prema filozofiji, ali i književnosti, preneo je na ćerku i ona je od malena stremila tom svetu.

Po završetku osnovne i srednje škole u rodnom gradu, otišla je u Trst na francuski koledž, a potom je studirala filozofiju u Beču, Milanu, Monaku i Njujorku. I sve što je naučila i spoznala, počela je da niže u stihove i prozu. Prvi put se oglasila 1919. godine, zbirkom pesama "Sa uskih staza", gde su njen senzibilitet i filozofsko poimanje sveta izašli u javnost. Naklonost kritičara je osvojila četiri godine kasnije, kada je objavljen njen lirsko-epski spev "Pergamenti", koji je potom preveden na italijanski, a predgovor je napisao istoričar i pisac Francesko Baburdi, naglasivši da je Jelina poezija savršena sprega umetnosti i filozofije. Pohvala je stigla i za zbirku pesama "Večite težnje", i to od Jovana Dučića, koji je rekao da se Jela sadržinom svojih dela odvaja od svih mlađih, čak i najboljih kolega. I da on voli njenu religioznu i duboku inspiraciju.

Imala je slobodu i elan da stvara i zato što je imala beskrajnu podršku supruga. Bila je udata za inžinjera Vladislava Savića, osnivača Socijalističke stranke Srbije, koji se školovao širom Evrope, govorio pet jezika, radio na podizanju elektrana i trasiranju pruga, a uspešno se bavio i prevodilačkim i književnim radom.

Nakon što je u Letopisu Matice srpske objavila prvi esej - "Dostojevski", Jela je godinama držala predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u udruženju Kola srpskih sestara, baveći se pitanjima religije, umetnosti, ljubavi, kritikujući patrijarhalnu relaciju među polovima... I sve je to kasnije sažela u knjizi eseja "Susreti". Zbog tog dela je, posle Drugog svetskog rata, ni kriva ni dužna, kažnjena. Bilo joj je zabranjeno da objavljuje. Kako su "Susreti" izašli 1944. godine u izdanju Srpske književne zadruge, na čijem čelu je bio književnik Svetislav Stefanović, koji je u oslobođenom Beogradu streljan kao izdajnik, i Jela je morala da bude skrajnuta. Rad ove zadruge je ocenjen kao "nedostojan, nerodoljubiv, izdajnički", a na listi spornih imena se našlo 54 autora, među kojima je bilo i njeno. U periodu kada je najviše mogla da pruži zemlji i narodu, zabranili su joj da "diše naglas". Mogla je samo u tišini da piše, ali nikada više ništa nije objavila. Bio je to atak na njenu dušu. Jela Spiridonović Savić je umrla 1974. godine u Beogradu.

GORDANA TODOROVIĆ

Stihovi radosni, a život tužan

Jedna od najmlađih dobitnica "Brankove nagrade", Gordana Todorović zbog bolesti je bila nezaposlena i siromašna. Na jugoslovenskom festivalu poezije, opet je zadivila Oskara Daviča, oduševila Gustava Krkleca i Vaska Popu.

Pet godina posle smrti Jele Spiridonović, ovozemljaski svet je napustila i pesnikinja, Gordana Todorović. Iza nje su ostale pesme natopljene vedrinom, dok joj je život prošao u suzama. Ko je čitao njenu poeziju, verovao je da je rođena pod srećnom zvezdom, a oni koji su znali kako je živela, nisu mogli da veruju da je sa toliko radosti ispisivala tople stihove o zavičaju, ljubavi, cveću i pticama. Nežno zdravlje je udaljilo i od školske klupe, uprkos smrti oca, bolesti majke, siromaštvu i ratnim godinama, Gordana je pisala kao da je najsrećnija na svetu. Dok je bila učenica, Oskar Davičo je objavio njene pesme, koje su se kasnije našle u njenoj prvoj zbirci "Gimnazijski trenutak". Za nju je 1955. godine, dobila "Brankovu nagradu" i mnogi kritičari su uzviknuli: "Pesnikinja je rođena!".

A, rođena je 1933. godine, u selu Drajincu kod Svrljiga. Bila je đak niške gimnazije "Stevan Sremac" i član literarne družine "Njegoš". U istoj skupini, kojoj je nekada pripadao i Bora Stanković, bio je pesnik Branko Miljković, sa kojim se Gordana družila i diskutovala. "Brankovu nagradu"za prvu zbirku pesama je dobila u trenutku kada je već živela u Beogradu i zbog bolesti morala da napusti školovanje, ali je i dalje pisala.

Ni okupaciju zemlje nije opevala sa tugom i tamom, pisala je o proleću, hrabrim ljudima koji su se borili za slobodu. Kritičari su govorili da je sunce opsesija njene poezije, što se videlo i po nazivu druge zbirke. Naredne dve knjige su bile oda rodnom kraju, koji je obožavala, pa ih je nazvala "Srce zavičaja" i "Ponosno klasje". Već u 20. godini je stala uz rame sa velikanima reči. Sa pesmom "Ako to nekoga zanima", učestvovala je na Trećem jugoslovenskom festivalu poezije i ponovo zadivila Oskara Daviča, ali i Gustava Krkleca i Vaska Popu.

Bolest joj nije omogućavala da se zaposli, tako da je živela gotovo u siromaštvu, moleći svoje Udruženje književnika da joj, s vremena na vreme, obezbedi bilo kakav honorarni rad. Poslednjih godina je odbijala da se leči, jer je počela da se plaši "belog mantila" i bilo joj je dosta noći provedenih u bolesničkom krevetu. Pristajala je samo na jednu terapiju - muziku. Imala je poverenje u profesora Huga Klajna, koji ju je tako lečio. Pesnikinja nebesko-cvetnih očiju umrla je u 46. godini, posle čega je u rodnom Svrljigu ustanovljena književna manifestacija "Dani Gordane Todorović".