Bila je sestra uglednog književnog kritičara, od čijih reči su strepeli svi ljudi od pera. Bila je supruga znamenitog istoričara i redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Da je želela, sestra Jovana Skerlića i supruga Vladimira Ćorovića, mogla je da izađe iz senke ovih velikana. Njeno ime se retko spominjalo u književnim krugovima, ali Jelena Skerlić Ćorović je na to i dobrovoljno pristala.

- Bila joj je dovoljna činjenica da su njen muž i brat trajno obeležili jedno doba srpske književnosti, istorije i kulture - kaže dr Zorica Hadžić, koja je priredila Jelenine memoarske zapise objedinjene u knjizi "Život među ljudima". - Iz senke je posmatrala kako glasna i borbena osrednjost, često preko tuđe grbače, kroči sebi put i zauzima prve redove u svim sferama. Jelena Skerlić Ćorović nije imala potrebu niti želju da vodi "književnu politiku", poput svojih savremenica.

A, bila je vrlo snažna ličnost, potkovana znanjem i obrazovanjem, razborita, kadra da promatra i rasuđuje. Rođena je 1887. godine u Beogradu, u domu Perside Mirković i Miloša Skerlića. Njena majka je bila sposobna i jaka žena, strogo vaspitana, predana deci i porodici. Imala je veliki uticaj na njih i njena želja da se školuju je bila nepokolebljiva. Jelena je imala šest godina kada je ostala bez majke. Zbog toga je u svojim spisima mnogo više prostora posvetila ocu, čoveku neobične sudbine, potomku "besnoga Skerle" o kojem su se i pesme pevale.

Jelena ja završila Višu žensku školu, a potom je vanredno studirala francuski jezik i književnost. Važna stavka u njenoj biografiji je podatak da je bila učenica poznatog književnog kritičara Bogdana Popovića. Posle diplomiranja, 1907. godine, počela je da radi u Smederevu kao nastavnica francuskog jezika, da bi se po završetku Prvog svetskog rata zaposlila u beogradskoj gimnaziji.

- Čitav život je radila na književnosti, ali mislim da u taj svet nije ušla sa željom da ga promeni, iako je volela blizinu i društvo ljudi sa takvim osobinama. Prevodilački rad joj je bio daleko obimniji od autorskog, sa francuskog, ruskog i engleskog je prevodila dela Mopasana, Žila Lemetera, Renana, Šanfora, Dikensa, Dostojevskog, Turgenjeva... Uz to je pisala i originalne tekstove - studije i prikaze, ali je veliki broj ovakvih radova ostao zaboravljen na stranicama periodike. Prikupljam ih u nameri da o njima napišem tekst. Konačno, memoarski zapisi predstavljaju njeno najobimnije i najznačajnije autorsko delo. Počela je da beleži svoja sećanja pred kraj života, na nagovor prijatelja. Smrt ju je preduhitrila i nije stigla da ih u potpunosti uobliči - priča sagovornica "Života plus".

Istok i zapad u rodnoj kući Sećanja na brata i porodični dom su najpotresnije i najsetnije stranice njenih memoara. Napisala ih je, kaže naša sagovornica, svesna da može da upozna javnost sa domom u kojem se formirao Jovan Skerlić. "Uporni istok i pobednički zapad sretali su se u našem domu, atmosfera je pokazivala težnju za promenom, materinu želju da se deci omogući jedan kulturniji život. Majčin uticaj bio je pretežniji, ali i otac je bio čovek koji je video svet i nije se protivio svima novinama", zapisala je Jelena u rukopisu, koiji će biti promovisan 18. februara u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

Zorica pokušava da zaboravljene srpske književnice pomeri sa margine, pa je pronašla u knjizi Milana Jovanovića Stoimirovića "Siluete starog Beograda" topao tekst posvećen Jeleni.

- Ovaj autor, često nemilosrdan i zajedljiv u svojim sećanjima, za Jelenu Skerlić Ćorović je imao samo reči hvale. On je čak spomenuo i njene neobjavljene memoarske zapise, pa sam odmah poželela da ih pročitam - priča sagovornica "Života plus".

Tako je stigla i do Jeleninog unuka, Nenada Ljubinkovića, koji joj je ustupio rukopis svoje bake, pravu porodičnu dragocenost.

- Posle nekoliko prijatnih susreta i razgovora sa profesorom Ljubinkovićem i njegovom suprugom profesorkom Mirjanom Drndarski, nastala je knjiga "Život među ljudima", nostalgična i setna priča o drugačijem Beogradu i svetu, ispričana iz Jelenine vizure i protkana njenim sećanjima na velikane tog doba. Najveći broj njenih "saputnika", dok je o njima pisala, nije bio među živima. Zbog toga se često vraćala na lepu misao Prospera Merimea: "Bilo bi mnogo bolje kada bi svi ljudi jedne generacije odjednom umirali, kao što lišće na drveću zajedno u jesen otpadne" - navodi Hadžićeva.

Jelena je plenila pameću i obrazovanjem. Bila je žena sa stavom. Njeno pero je bilo oštro i naša sagovornica veruje da je ponekad bila nezgodan sagovornik, koji drži do svog mišljenja i ume da ga argumentovano i razložno brani. Ona nije paradirala emocijama, već je okupljala oko sebe najznačajnije predstavnike naše duhovne elite. Na njene "utornike" su dolazili Ivo Andrić, Bogdan i Pavle Popović, Milan Rakić, Isidora Sekulić, Slobodan Jovanović, Ivan Đaja, Milutin Milanković, Jaša Prodanović, Desanka Maksimović, Vera Stojić, Smilja Đaković, Miodrag Ibrovac, Milan Đoković, Milan Janjušević, Velimir Živojinović...

Iako su Jelena i njena sestra Jovanka važile za prave beogradske lepotice, Zorica kaže da su, ipak, više polagale na obrazovanje nego na tu "prolaznu odliku". Jelenin izabranik je bio Vladimir Ćorović, za kojeg se udala u januaru 1910. godine i sa njim preselila u Sarajevo, gde su živeli do Prvog svetskog rata.

- Za vreme Ćorovićevog zatočenja, bila je u Jajcu i Banjaluci, a kada je on pomilovan, prešla je u Zagreb, pa u Beograd. Jelena i Vladimir su dobili dve ćerke, Mirjanu i Milicu - priča Zorica.

Na osnovu svega što je o njoj pročitala i spoznala, sagovornica zaključuje da Jelenin život nije bio lak. Posle Drugog svetskog rata kao udovica Vladimira Ćorovića, koji je stradao 1941, živela je povučeno i skromno u svom beogradskom domu. Tu je i umrla 16. februara 1960. godine.