NAJVEĆI deo života Draginja Petrović je posvetila Bogu. Bila je skromna i tiha, ali na delima velika i glasna. Iza sebe je ostavila značajne zadužbine, društva i ideje. I život koji se mogao nazvati gotovo asketskim, ali je to bio izbor koji je sama, svojom voljom, napravila. Verovatno je to bio način da bude srećna i uteha onda kada je bila vrlo nesrećna.

Draginja je rođena 1831. godine u Mostaru, u domu porodice Radovanović. Ćerka uglednog trgovca iz grada na Neretvi se u 19. godini udala za potporučnika Stanojla Petrovića. Srećan je bio dan kada su dobili sina, a beskrajno tužan kada je mali Petar umro 1855. Nikada se više nisu ostvarili kao roditelji. Stanojlo je napredovao u karijeri do pozicije državnog činovnika i savetnika kneza Miloša Obrenović, kada je njegov i Draginjin dom postala kuća u Kragujevačkoj ulici u Beogradu. Smrt muža, 1893. godine, bila je presudna u njenom životu, jer se tada sasvim povukla i okrenula veri. I pre toga je sa suprugom pomagala izgradnju crkava, osnivala mnoga duhovna i pevačka društva... Njena najveća zadužbina je bila crkva Svetog Nikole na Novom groblju u Beogradu. Arhitekta ovog hrama je bio Svetozar Ivačković, koji ju je uradio onako kako je ktitorka htela - u vizantijskom stilu. Draginjina želja je bila da ovde bude njihova porodična grobnica.

Sav novac kojim je raspolagala, velikodušno je poklanjala, za sebe čuvajući tek onoliko koliko joj je potrebno da preživi. Posle izgradnje hrama, ušteđevinu od 200.000 dinara je darovala Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kako bi se osnovao "Fond Stanojla i Draginje Petrović", sa ciljem da se stipendiraju siromašni studenti Bogoslovskog fakulteta. Prvi i doživotni predsednik fonda je bio beogradski mitropolit Mihailo, kojem je predala testament. Krstove posebne izrade, darovala je manastiru Hilandar.

Nikada nije krila privrženost Rusiji, što je dokazala i posebnim darom ruskom caru Nikolaju Drugom. Poklonila mu je krst od Časnog drveta, rađen u starinskom duborezu, po predanju je nađen kod cara Lazara posle Kosovske bitke. Draginja ga je, navodno, otkupila od arnautske porodice na Kosovu, koja ga je čuvala stotinama godina. Naslednici su, znajući koliko vredi, tražili veliku svotu novca, a Draginja je bez dvoumljenja odlučila da ga otkupi i da najboljim kujundžijama da naprave okvir od srebra i zlata sa odgovarajućim postoljem. Odnela ga je mitropolitu Mihailu, koji ga je svečano osveštao na dan Svetih Konstantina i Jelene, 21. maja 1896. godine. Deset dana se nalazio u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde su ga vernici celivali, da bi ga Draginja poslala caru Nikolaju Drugom, na dan njegovog stupanja na presto. Uz to mu je uručila i pismo, u kojem je između ostalog napisala:

Stanojlo Petrović

"Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, da svemilostivo primite ovaj Sveti Krst na današnji veliki dan svetog krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi pravoslavne Srpkinje i u ime svih Srba koji osećaju odanost i ljubav prema Rusiji. Ovaj Krst (samo drvo) pronađen je na Kosovom polju gde je poginuo srpski car, velikomučenik Lazar, braneći veru pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana. Uzdamo se da će Gospod Isus Hristos, koji čuje i zna sve svoje verne i koji je Rusiju uzdigao da brani veru i Božju Crkvu, spasti čitavo Pravoslavlje. I Srbima će zasjati Sunce Pravde uz pomoć milosti Monarha Ruskog - Prvog Slovena. Padam na kolena pred prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i darujem ovo sveto znamenje iz velike ljubavi prema Caru Čitave Rusije - vazda zaštitnice srpskog naroda. Maja 1896. godine, Beograd. Vašem Carskom Veličanstvu najpokornija Draginja Petrović."

Na dana kada je umrla, 1901. godine, na zgradi Univerziteta i škola je istaknuta crna zastava. Zvonila su zvona Saborne, Vaznesenjske i crkve Svetog Marka, a kolona sa njenim kovčegom je prošla kroz čitav Beograd. I crkva Svetog Nikole, u koju je položeno telo Draginje Petrović, bila je pokrivena crninom.


PETROVAC NA MLAVI NAZVAN PO POKOJNOM SINU

PREMA nekim izvorima, Petrovac na Mlavi je tako nazvan po naredbi kneza Miloša. Da bi utešio Stanojla i Draginju zbog smrti sina Petra, mesto Svine je preimenovao i ta odluka je objavljena 4. juna 1860. godine u Zvaničnim novinama Knjažestva Srbije. Imao je i opravdanje za taj čin, pozivajući se na Stanojlovo junaštvo.