ŽENA koja je krajem 19. veka i početkom 20. govorila sedam jezika, pisala pesme, stvarala sevdahe, negovala ranjenike u ratovima, borila se za prava dama, istraživala zatvoreni svet harema..., danas je stavljena "ad akta" i zaboravljena. Vreme polako ispravlja tu grešku, pa je sloj prašine na imenu Jelene Dimitrijević sve tanji. U tome je u velikoj meri zaslužna autorka Biljana Dojčinović, koja je priredila njenu biografiju.

Ova velika dama je rođena 27. marta 1862. godine u Kruševcu. Bila je ćerka trgovca Nikole Miljkovića i Stamenke, naslednice kneza Milojka iz Aleksinca. Kada je imala deset godina, preselila se kod polubrata Nikole Petrovića u Aleksinac. Tamo i tada je krenula njena "opsesija" knjigama i stranim jezicima. Malo joj je bilo što je bila odlična učenica, ništa nije moglo da utoli njenu glad za znanjem. Želela je da sazna više, neretko je krišom čitala knjige koje su prevazilazile njen uzrast. Sve se promenilo 1881. godine, kada se udala za potporučnika Jovana Dimitrijevića i preselila u Niš. Njegov dom je bio poput biblioteke, riznica najraznovrsnije literature, što je Jeleni pomoglo da se dodatno obrazuje i proširi vidike. A, nije to više morala da čini krišom. Ubrzo je postala najmlađa članica niške Podružbine Ženskog društva, a znanju francuskog i engleskog jezika je dodala i uspešno savladavanje ruskog, italijanskog, grčkog i turskog.

Jelena je ozbiljno pisala o ljubavi, ženama, sevdahu. U Nišu je 1894. objavila prvu zbirku poezije "Pesme", a naredne godine izlazi kritika njenih stihova u uglednom časopisu "Bosanska vila", kada je bila zapažena. Rano je shvatila da pripadnice njenog pola nemaju pravo na mnogo toga, pa ni na dostojanstvo. I najviše joj je smetalo što na to pristaju, ćute i trpe. Konzervativno, dominantno razmišljanje ih je smestilo na društvenu marginu, oduzelo im i pomisao da bi mogle da promene mesto. Jelena to nije htela da prihvati. Postala je veliki borac za ženska prava, pokušavala da osvesti dame da budu samostalne i obrazovane, da rade.

SVETSKA PUTNICABILA je jedna od prvih žena putopisaca u svetu, koje su napravile krug oko planete i to zabeležile. U knjizi "Sedam mora i tri okeana" je opisala kako je izgledalo njeno putovanje lađom od Đenove do Aleksandrije, a potom Kaira, Doline kraljeva, odlazak u Jerusalim, osvajanje Jordana, Vitlejema, Damaska i Bejruta. Ostavila je iza sebe i "Pisma iz Indije", "Pisma iz Misira", "Novi svet - u Americi godinu dana". Mnoga njena dela su prevedena na češki, nemački i ruski jezik.

Znatiželja ju je usmerila ka turskom jeziku, podučavao je muftija Ibrahim efendija. To je prepoznala kao šansu da upozna orjentalne običaje koji su je brzo zainteresovali. Ubrzo se zbližila i sa muslimanskama i otvorila strogo čuvana vrata harema. Tada je bilo neverovatno da jedna Srpkinja uspe u tome... Počela je da istražuje svet, putovala u Skoplje, Solun i Carigrad. Ugledne muslimanske porodice su je srdačno ugošćavale, verujući u njene čestite namere. I ona to nikada nije zloupotrebila. Sve što je saznala zapisala je u "Pismima iz Niša o haremima", u svom romanu "Nove", u "Pismima iz Soluna" i svim drugim putopisima koje je pravila širom sveta.

Balkanski ratovi su je zatekli u Beogradu, u kojem je duže vreme živela sa suprugom i radila. Dok je muž bio na frontu, ona je negovala ranjenike. Prvi svetski rat je, sticajem okolnosti dočekala u Nemačkoj, a u njemu je ostala udovica. Kada je potpisano primirije, Jelena je krenula put Francuske, Španije, Engleske, Amerike, Sirije, Libana... U putopisu "Sedam mora i tri okeana" pisala je o susretu sa poznatom egipatskom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui Pašom. Bila je ponosna i zbog posete indijskoj feministkinji Tate, posle koje se upoznala sa velikim pesnikom Rabindranatom Tagorom. Potom je osvajila Japan, Kinu i Cejlon. Ceo svet joj je na dlanu.

Velike su bile njene zasluge u radu "Kola srpskih sestara", čija je dobrotvorka bila, kao i jedna od inicijatorki pokretanja kalendara Vardar. I tu je videla šansu da osokoli naše žene i otrgne ih od tradicionalnih okova.

Bila je bliska prijateljica književnika Feliksa Kanica, mada su mnogi sumnjali da se iza toga krije velika ljubav, ali Jelena se posle Jovanove smrti nikada nije udala. Umrla je 10. aprila 1945. godine u Beogradu. Ostala je nepoznanica zbog čega je sahranjena dva sata ranije nego što je zakazano, tako da je poslednji oproštaj protekao u potpunoj tišini.