Bila je supruga Sime Milutinovića Sarajlije, ali nije bila u njegovoj senci. Kada ju je srpski pesnik sreo, ona je već "imala ime" i svoj put. Marija Popović je od svih najbolje razumela Simino čuveno delo "Srbijanka", poznavala ga je od tačke do tačke, dodavala punkte (znake) na stihove da bi bili pitkiji, pa ju je Milutinović ponosno prozvao - Punktatorka. Ovaj nadimak nije izbledeo ni kada je postala Marija Milutinović, njegova žena. Tako se potpisivala i dok se bavila učiteljskim i književnim radom, ali i onda kada je, kao prva žena advokat u Srbiji, hrabro i uspešno vodila parnice.

Marija je rođena 1810. godine u Beogradu. Na studije prava je otišla u Budim, gde se 1836. upoznala sa Simom, koji je tuda prolazio vraćajući se sa proputovanja iz Lajpciga. Osvojila ga je britkim jezikom i bistrim umom. Pošto je bila dobar poznavalac nemačkog jezika, Sima ju je zamolio da prevede istorijsku zbirku koju joj je poslao iz Lajpciga i ona je to, njemu za ljubav, učinila. O pesniku je, čim ga je upoznala, pisala prijatelju i saradniku Vuku Stefanoviću Karadžiću, koji ju je zvao "lepa Maca iz Budima", a on joj je o Simi ranije govorio.

"Kako je u sobu koračio, poznala sam ga da je Milutinović, po onom opisivanju, i da je mojoj mami po volji, da sam mu reč dala čekati na njegov povratak, o što na njemu nikakve mane što se njegove persone i karaktera tiče ne nalazim, jeste istina, a da bi se za njega s voljom udala, to je najveća istina", pisala je Vuku, što je u knjizi "O znamenitim Srpkinjama 19. veka" zabeležio Stevan Radovanović.

Marija i Sima su se venčali 4. maja 1838, a dve godine kasnije su dobili sina Dragutina. To je nije sprečilo da nastavi da se dopisuje sa Vukom. Poštovanje prema njegovom radu iskazivala je tako što mu je pomagala u sakupljanju narodnih umotvorina i pesama Luke Milovanova Georgijevića, kao i u borbi za jezičku reformu. Prihvatajući njegov pravopis, izazvala je gnev tadašnjeg verenika, a potom supruga, koji nije voleo ni Karadžića ni njegovu ortografiju. Marija je ostala dosledna svojoj odluci, iako je Sima i kasnije često prekorevao zbog toga. Nastavila je da uživa u Vukovom društvu, sa ponosom ističući njihovo prijateljstvo i zajedničke jezičke poduhvate. Družila se i sa brojnim ljubiteljima pisane reči, koji su sa njom voleli da razmenjuju ideje, otkrivaju nove književne pojave, kritikuju i hvale pesme i priče koje su se štampale u tadašnjim listovima. Okupljala je oko sebe omladinu, među kojima su prednjačili Đorđe Dimitrijević, Avram Branković, Lazar Lazarević...

Marija je podjednako razumela književnost i pravo, mogla je da polemiše sa svakim obrazovanim čovekom toga doba, a da je u mnogo čemu bila avangardna, videlo se i po zapisu Anke Obrenović, koja je u svom dnevniku zabeležila da je ona prva počela da koristi peglu u Beogradu!

Kada je 1847. godine Sima umro, Mariji je pripala njegova penzija od 200 forinti, nedovoljna da bi izdržavala sebe i sina, od kojeg je čak krila da mu je otac umro i govorila mu da je na putu. Počela je da radi kao učiteljica, vodila je jednu privatnu školu u Beogradu, da bi se 1849. zaposlila u državnoj, gde je dobila zvanje "starije učiteljke". I dalje je bila u teškoj materijalnoj situaciji, ali je sve vreme pokazivala humanu crtu i čovekoljublje. Baveći se advokaturom, zastupala je siromašne i ugnjetavane, ne želeći da im naplaćuje usluge. Nije zaradila ni na jednoj uspešno završenoj parnici. A bilo ih je mnogo, zapisao je Jakov Injatović, njen prijatelj i urednik Srbskih novina. U prste je, objasnio je, znala zakonik. Ali njoj je bilo važnije da odbrani nemoćnog čoveka i izbori se za pravdu, nego da zarađuje na nečijoj muci.

Marija je umrla 1875. godine u Beogradu, gde je i sahranjena. Vest o njenoj smrti je ražalostila književne krugove, koji su se od svoje poštovane prijateljice oprostili simboličnim tekstom u "Javoru".

DUHOVITA I NA SVOJ RAČUN

O životu i radu supruga Sime, Marija je napisala biografiju i predala je Čehu Ritersbergu, koja je potom štampana u češkim listovima. Đorđe Rajković je zabeležio da joj je stil bio živ i pun snage, a kroz njega je provejavao zdrav humor. Učeni ljudi su joj to, inače, pripisivali, govoreći kako sa njom mogu da se šale, a da se ne uvredi. Kada joj je pesnik i prijatelj Đorđe Marković Koder jednom rekao da ne bi mogao da je oženi, uz obrazloženje: "Mislio bih da imam fiškala, a ne ženu, sva si mi muška", ona se slatko nasmejala i nije se uvredila, pa je Koder zaključio da se "kanda ponosi svojom emancipacijom".