Na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti, UNESKO je 2009. na listu proslava jubileja uvrstio stogodišnjicu rođenja Ljubice Marić, prve školovane kompozitorke u Srbiji i jedne od prvih dirigentkinja u Evropi. Vestalka umetnosti, kako su je neretko oslovljavali, umrla je šest godina ranije, 17. septembra i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Bila je prva dirigentkinja na domaćem terenu, prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija, prva autorka atonalne kompozicije i prva koja je crkvenoj muzici prišla iz drugog ugla, pozajmljujući duhovne melodije da bi od njih stvorila neliturgijske kompozicije. Prednjačila je u mnogo čemu, ali se time nikada nije dičila. Nije volela da daje intervjue niti da se hvali svojom biografijom, kojoj su se i bez toga svi divili. Umesto tapšanja po ramenu i fanfara, birala je skromnost i tišinu.

Ljubica Marić, ćerka Pavla i Katarine, rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu, jer je u tom gradu njen otac radio kao zubar. Bila je suviše mala da bi pamtila šumadijske dane i preseljenje u Beograd, ali je dobro upamtila dan kada je u paradi vojnika, povratnika iz Drugog balkanskog rata, prodefilovao konj njenog oca. Bez njega. Očevu pogibiju je povezivala sa zvukom truba, koje je tog dana čula i koje će se, trajno urezane u sećanju, često javljati u njenim delima.

Kada bi je u poznim godinama pitali kako se i kada odlučila za muziku, govorila je da se nije odlučila. Samo, dodala bi, od detinjstva nije prestajala da peva. U 11. godini je počelo njeno "druženje" sa violinom, kada je krenula u muzičku školu. Josip Slavenski je prepoznao taj dar i odlučio da joj daje časove kompozicije, prognozirajući da će lako diplomirati i na violini i na komponovanju. To se, 1929. godine, i dogodilo. Ljubica je na završnom radu izvela "Sonatu fantaziju" za solo violinu i prva diplomirala kompoziciju u Srbiji.

„MUZIKA ZVUKA” NA MAGNETOFONSKOJ TRACI U svom beogradskom stanu, u Ulici Džordža Vašingtona 36, gde je otkrivena spomen-ploča sa njenim imenom, Ljubica je u poznim godinama improvizovala muziku, razapinjući konce o koje je kačila sve što bi pronašla oko sebe - srebrni escajg, čaše, zubne alatke njenog oca...
Pomoću njih je proizvodila zvuke, kombinujući ih sa onim koji su nastajali dok je svirala violinu, pevala i recitovala stihove narodne poezije. Snimala je sve to na magnetofonske trake i tako je nastalo delo "Muzika zvuka", pronađeno u Muzikološkom institutu SANU posle njene smrti.

Čekali su je Prag i Državni konzervatorijum, praške jeseni i zime u kojima su samo entuzijazam i ljubav prema muzici mogli da je ogreju, dok se sa majkom selila iz jedne u drugu podstanarsku sobu. Kompoziciji ju je učio Jozef Suka, a dirigovanju Nikolaj Malko, kod kojeg je diplomirala 1932, među prvim damama na Starom kontinentu. Sledeće godine je učestvovala na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu. Prisutnost najmlađeg kompozitora nije promakao sudu kritičara, koji je njen "Duvački kvintet" procenio kao jedno od najinteresantnijih dela. Sutradan je amsterdamski list Telegraf pisao - "Jedno iznenađenje: Ljubica Marić. Oseća se da se u ovom slučaju radi o drugačijem talentu od onih koje smo do sada upoznali". Spazilo ju je tada i oko velikog nemačkog dirigenta Hermana Šerhena, koji ju je pozvao da, uz Belu Bartoka i najčuvenije kompozitore tog doba, učestvuje na festivalu u Strazburu, gde je dirigovala svoju "Muziku za orkestar". "Genijalno obdarena žena", pisala je o Ljubici strazburška štampa posle festivala, a Šerhen je u nju položio velike nade. Međutim, obuzeta ekstremno levičarskim idejama, potpisala je manifest prijatelja Vojislava Vučkovića, kojim je osuđena umetnička politika Šerhenovog festivala. Time je sebi potpisala "ostavku" podrške velikog muzičara.

Vratila se u Beograd, potom preselila u Zagreb, a onda se vratila Pragu, da bi se usavršavala kod Alojza Haba, na odeljenju za mikronatalnu muziku Praškog univerziteta. Odbila je njegovu ponudu da ostane da radi kao asistent i posle još jedne kratke zagrebačke epizode, trajno spustila svoje kofere na beogradsku kaldrmu.

Profesorsku karijeru započela je u muzičkoj školi "Stanković", gde je radila do 1945. godine, kada je prešla na mesto docenta, a potom profesora i šefa katedre na Muzičkoj akademiji. Jedno vreme je bila sekretar Udruženja kompozitora Srbije, paralelno sa dirigentskom karijerom koju je počela, pa prestala. SANU je uvrstila u svoje dopisne redove 1963, a u redovne 1981. godine.

Do 1964. je intenzivno komponovala, stvarajući avangardne i večne kompozicije poput "Pesme prostora" i ciklus "Muzike Oktoiha", a posle smrti majke je zastala i prestala. Vratila se u epicentar struke početkom osamdesetih godina, sa kamernom muzikom, kada su je raširenih ruku dočekali u domaćim, ali i holandskim, nemačkim, britanskim i mnogim drugim muzičkim krugovima. Amsterdam ju je najviše cenio, pa su se u ovom gradu održavali koncerti sa njenom muzikom, izdavali kompakt diskovi, a fondacija "Barka" sada vodi brigu o njenoj umetničkoj zaostavštini.

Bila je prva i posebna po tome što je od melodija crkvene muzike stvarala neliturgijska dela, spajajući srednjovekovne arije sa savremenim. Inspiraciju je, govorila je, pronalazila u tami drevnih vekova. Vremena je imala i za crtanje, vajanje i pisanje svoje zbirke "Tablica" i dnevničkih zapisa.

Dobitnica nagrade "Stevan Mokranjac", posvetila se istraživanju srpske narodne i drevne pravoslavne muzike, što je godilo njenoj duši. Bilo je to, možda, i vraćanje "duga" iz ljubavi. Jer, govorila je:

- Sve što sam naučila, naučila sam iz narodne muzike.