Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, "Joakim Vujić", Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.

Spikerka Radio Beograda, predavač, rediteljka radio i teatarskih drama, upravnica "Ateljea 212", jedan od osnivača kultnog BITEF-a, rođena je 22. januara 1924. godine u Kraljevu, kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, ispunila je želju oca i upisala studije arhitekture, ali ih je, baš kao i tehnologiju, napustila. Do diplome istoričarke umetnosti delio ju je samo završni ispit. Nije njoj bilo teško da uči, već što pušta da obožavani svet pozorišta, režije i televizije prolazi pored nje. Ali, sve je počelo da se menja u njenu korist kada je 1944. godine, pomalo slučajno, postala spikerka Radio Beograda i glasom Minerve odmah osvojila slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana.

- Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima - pričala je Mira u intervjuu za "TV novosti" 1977. godine.

U Radio Beogradu je ubrzo postala rediteljka i urednica dramskog programa, upoznala je Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju. Mira je oko sebe gradila hram ljubavi i umetnosti, odlučila da završi Visoku filmsku školu, a potom diplomira režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde će kasnije predavati.

Kada je 12. novembra 1956. godine u dvorani tadašnje novinske kuće Borba, sa 212 stolica, počeo da živi jedan novi svet, Mirin kreativni nemir se konačno smirio. Zahvaljujući uskom krugu umetnika kojem je pripadala, stvoreno je avangardno pozorište pod nazivom "Atelje 212", a na početku ove teatarske priče ona je bila pomoćnica Radoša Novakovića i Bojana Stupice, potom i upravnica.

Jedna nova epoha je počela, glumci "Ateljea 212" gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik. Prvi put se izvode Žan Pol Sartr, Ežen Jonesko, otkrivaju publici novi domaći pisci, postavljaju dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, a revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta zbog mjuzikla "Kosa" u Mirinoj režiji... Šef teatra sa 212 stolica ne prestaje da iznenađuje energijom, inovacijama, upornošću, idejama. Nisu svi toliko oduševljeni, smeta im razgaljeni duh avangarde, dok je stranci nagrađuju, u domaćem okruženju je prate maliciozni komentari. Žena sa 24 osmeha, koliko su izbrojali na njenom licu, ne mari za to, već kao rediteljka i upravnica nastavlja da se, ponekad donkihotovski, bori protiv "skučenih umova" i govori da su je "jugoslovenski novinari ionako odvikli od pohvala i komplimenata". Naročito su izostali u danima kada je s Jovanom Ćirilovim osnovala BITEF, festival novih pozorišnih tendencija, čiji je umetnički direktor bila od 1967. godine do smrti. Ali, ona je ta koja u Beograd dovela Semjuela Beketa, Pitera Bruka, Žan Pol Sartra, Zapadni Berlin i Ameriku.

Kada je prestala da upravlja "Ateljeom 212", jer je tako moralo po zakonu, postala je umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju, a radila je i u pariskom "Teatru nacija". Francuska je bila njena druga zemlja, a francuski novinari su o njoj često pisali nazivajući je "buldožerom u bundi čijem osmehu je teško odoleti". O tom osmehu i beskrajnom šarmu pričalo se širom sveta, pa kada su uglednog dramaturga Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: "Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?".

Nijedna svečanost na kojoj je prisustvovala nije mogla da protekne bez analize njene haljine, baroknog broša, male ešarpe, tašne od krokodilske kože i crvenog ruža koji je obožavala. Svi ti pogledi su se nalazili u opisu pozicije vladarke umetnosti, koja je, kako je rekao Jovan Ćirilov, bila posebna i u odnosu sa glumcima, jer im je "laskala, majčinski ih grdila, molila, mazila i iz njih izvlačila maksimum". Bila je dama koja je svoj narod izvela u svet i, dok je ležala u bolesničkoj postelji, tragala za mogućnostima da čuvenu "Lulu" postavi u beogradsku Operu. Ličnost balzakovskog dara, kako su o njoj govorili, umrla je 7. avgusta 1989. godine i sahranjena na Novom groblju, po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Nije volela da govori o smrti, ali su zapamtili njene reči upozorenja, izgovorene jednom, onako usput: "Nemoj da mi neko govori na grobu. Ustaću". Tek što je velika dama sahranjena, osvanuo je Trg Mire Trailović u Beogradu, u blizini Bajlonijeve pijace.

ŠTA ZNAČI M-I-R-A?

Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu "izrecitovala" svoje ime u akronimu: M - kao marljiva, I - kao iracionalna, R - kao radosna, A - kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović.