Za Dušana Makavejeva, reditelja i scenaristu, gotovo svi znaju, ali malo ko za njegovu majku – Jelenu Jelku Bojkić. A, njena biografija je izuzetna, bila je prva žena koja je u Kraljevini Jugoslaviji, a verovatno i na Balkanu, diplomirala na veterinarskom fakultetu. Bez nje se mnoge vakcine i serumi na Torlaku možda nikada ne bi proizveli, ali ona se time nije hvalila. Radila je i istraživala, u tišini.

Jelka ili Jelena je rođena 17. oktobra 1904. godine u Sremskoj Mitrovici, u domu Vladimira i Leposave. Kako u knjizi "Sedmi pečat" navodi Dušan Poznanović, zbog prerane smrti roditelja morala je da napusti rodno mesto i preseli se kod rođaka u petrinjski srez. U vreme kada je trebalo da se školuje, grad na Savi je ponovo postao njen dom, a staratelj do punoletstva bio je ugledni mitrovački prota Dragomir Radošević.

Marljiva i pametna devojčica je, uprkos teškoj materijalnoj situaciji, upisala gimnaziju i 1926. godine maturirala. Nastavnica Ana Štulhofer ju je, kako navodi Poznanović, već videla u belom mantilu, jer je Jelka otvoreno govorila o ljubavi prema medicini. Želela je da pomaže ljudima i ta namera je bila toliko očigledna, da su je svi profesori zvali „doktorka“. Međutim, nije imala mogućnosti da ostvari tu želju, jer su studije bile skupe i dugo trajale. Bila je razočarana i tužna, ali je shvatila da bi veterina mogla da je zadovolji u intelektualnom i humanom smislu. Znala je da će i tako pomagati, a pritom je to bila hrabra odluka jer je izabrala „mušku profesiju“.

- Jedino mi je žao što nisam imala mogućnosti da studiram medicinu. Ali životinje su divni i zahvalni pacijenti, a veterina humana nauka – priznala je Jelka kasnije.

Veterinarski fakultet u Zagrebu, osnovan po završetku Prvog svetskog rata, bio je na dobrom glasu, ali Jelkinim dolaskom dospeo je u centar pažnje. Ona je ona bila prva devojka koja je u ovoj ustanovi dobila indeks i prva u regionu koja je 23. jula 1932. godine diplomirala veterinu.

ŠTAMPA OBJAVILA VEST O DIPLOMIRANjU Koliko je njeno studiranje bilo društveno značajno, govori činjenica da je, kako navodi Poznanović, odbranu njenog diplomskog rada objavila Politika: "Pre kratkog vremena diplomirala je na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu gđa Jelka Bojkić Makavejev i na taj način postala prva žena veterinar u našoj državi".

Tokom studija Jelka se borila za prava kolega, učestvovala u osnivanju studentskog doma na Ilici, bila predsednica Ženske studentske organizacije Univerziteta u Zagrebu, a govorilo se i o njenoj sklonosti ka muzici, pozorištu i filmu. Njena svestrana ličnost kroz školovanje nije prošla neopaženo, pa je bila odličan student sa visokim ocenama i visokim pozicijama u studentsko-akademskim krugovima.

Kada je primila diplomu, već je bila supruga Sergija Makavejeva, sa kojim je nekoliko meseci po završetku studija dobila sina Dušana. Pošto je savladala teoriju, došlo je vreme za praksu...

Jelkino prvo radno mesto, odmah po sticanju diplome, bio je Centralni veterinarsko-bakteriološki zavod u Beogradu, a potom Serum zavod "Kamendin" u Novom Sadu. Kada se u glavnom gradu osnovao Zavod za proizvodnju veterinarskih cepiva i lekova, Jelka je dobila svoju šansu. I tu je tokom Drugog svetskog rata sa grupom kolega vredno radila u laboratoriji. Bombe je nisu uplašile, osećala je profesionalnu i moralnu odgovornost da ne dozvoli širenje stočnih zaraza širom zemlje. Znala je koliko je to važno za zdravlje, već unesrećenog, stanovništva. Time je pokazala koliko je hrabra i posvećena poslu, ali i koliko voli svoju zemlju.

Sa oslobođenjem je prihvatila nove izazove, pa je doprinos struci, kao prva žena veterinar u Jugoslaviji, dala u novosadskom i subotičkom "Vetserumu", a od 1950. godine opet je živela i radila u Beogradu. Njena stručnost je tada bila nesporna, mogla je da bira gde će da je razvija. Prihvatila je poziv kolega sa Veterinarsko naučno-istraživačkog instituta, a potom postala deo tima Higijenskog instituta NR Srbije. Zahvaljujući njenom znanju i naporima, proizvedeni su mnogi veterinarski serumi i vakcine koje su korišćene u humane svrhe. A nauci i praksi je još više doprinela sa pozicije šefa Serumskog odeljenja u Zavodu za vakcine i serume na Torlaku, gde je 1963. i završila profesionalnu karijeru.

Penzionisala se i nastavila da živi u svom stanu na Karaburmi. Jelka je dane provodila mirno i povučeno, baš kao što je i živela. Kao da nije bila prva žena u svojoj struci. Kao da nije bila značajna za nauku, koju je toliko volela. Jer, samo tako je umela i želela da živi. Umrla je u Beogradu, drugog martovskog dana 1987. godine.