Ja sam ih gledao na ratištu, s puškom i bombom u ruci, i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake, i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure, gde se na nemoćne i slomljene bolom pucalo u leđa iz zaseda, u kojima se masovno umiralo od gladi i zime... Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju Otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, mojih ratnih drugova, kojima je Otadžbina bila preča od života i koje su, birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt... Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile svet...

Ovako je o hrabrosti srpskih žena koje su u Prvom svetskom ratu stavile glavu u torbu i otišle na front zabeležio francuski novinar, Anri Barbija. Znao je da je pripadnicama nežnijeg pola bilo zabranjeno da nose puške, jer je bilo jasno gde je njihovo mesto, ali su mnoge ipak oblačile uniformu i vojničke čizme, odlazeći tamo gde ih je ljubav prema otadžbini vodila. Kada je govorio i pisao o njima, ovaj novinar je mislio i na Milicu Miljanov. Njena uloga u Prvom svetskom ratu je bila više nego velika. Hrabra i smela ćerka vojvode Marka Miljanova poslušala je svoje srce i sa puškom u ruci otišla da brani svoj narod. Njen otac nije imao muške naslednike, pa se govorilo da je taj ratnički žar, koji je goreo iz ljubavi prema srpskom rodu, usadio u svoje ćerke. Najviše se rasplamsao u Milici, što se videlo odmah na početku izbijanja Velikog rata kada je otišla na front, rame uz rame sa muškarcima. Time je osvetlala i očev obraz, jer nije imao sinove koji bi nastavili njegovim putem, ali je zato imao hrabru ćerku. I bio je veoma ponosan na njen gest.

Milica je bila sigurna u odluci da se prijavi u dobrovljce, ne moravši da skriva identitet, kao što su u to vreme činile mnoge žene. Bilo je toliko devojaka koje su se lažno predstavljale, pa je, recimo, poznat slučaj Antonije Javornik, koja se, da bi zaštitila porodicu i sprečila eventualnu odmazdu, prijavila pod lažnim imenom, a potom učestvovala na Ceru, Drini, Kolubari, Kajmakčalanu. A Milica Miljanov je, ponosno noseći porodično ime, od početka do kraja Prvog svetskog rata bila na frontu. Dok su i neki muškarci pokušavali da ga eskiviraju, ona se od puške nije odvajala pune četiri godine.

Imala je Milica i ličnu istoriju, koju je ispisala pre svega ćerka Olga Ivanovna Lazović, poznata kao Olgivana. Bila je pisac, plesačica, kompozitor, filozof, učiteljica i supruga velikog arhitekte Frenka Lojda Rajta. Školovala se u Rusiji, kao učenica grčko-jermenskog filozofa Gurdijeva, a potom je živela u Turskoj, Francuskoj i Americi. Povodom sedamdesete godišnjice od smrti Marka Miljanova, 23. oktobra 1971. u Medunu, otvoren je muzej koji nosi njegovo ime. Svečanom otvaranju je prisustvovala i njegova unuka, a Miličina ćerka Olga.


JUNAŠTVO MARKA MILjANOVA

Miličin otac Marko Miljanov Popović, čiju smelost i hrabrost je nasledila, bio je čuveni vojskovođa, vojvoda, književnik... Rođen je 1833. u Medunu, a umro je 1901. godine u Herceg Novom. Od mladićkih dana se borio protiv Turaka, da bi 1856. godine došao u Cetinje i postao perjanik crnogorskog kneza Danila. Odlukom kneza Nikole Prvog Petrovića postao je sudija i vođa plemena Bratonožića, a kolika je bio pretnja neprijatelju, govori činjenica da su Turci za njegovu glavu raspisali nagradu. Od 1874. je bio u Crnogorskom senatu, odnosno Državnom veću, a posle sukoba sa knezom Nikolom 1882. je napustio taj položaj i vratio se u rodni Medun. Imao je 50 godina kada se opismenio, ali je uskoro počeo da niže velika dela, od kojih je najčitanije "Primjeri čojstva i junaštva". Poznata je njegova mudrost - "Junaštvo je kada sebe branim od drugoga, čojstvo je kada drugoga branim od sebe".