Biti obrazovana žena u Srbiji 19. veka bila je privilegija i breme, koje su samo najhrabrije mogle da nose. Za put do uspeha nije bilo dovoljno da se školuju i da im neko da "vetar u leđa", već su morale da se neprekidno dokazuju, a ponekad i bore protiv vetrenjača.

Zbog toga se u Kikindi o mnogim velikankama tog doba, pogotovo onima koje su rođene i živele u ovom vojvođanskom gradu, uprkos "rupama" u biografskim spisima, i danas govori sa velikim poštovanjem. Tako se ime Vide Vulko Varađanin, rođene 1871. godine, izgovara sa divljenjem, jer je reč o ženi koja je još kao petnaestogodišnjakinja zasenjivala publiku u koncertnim dvoranama širom Vojvodine. Bila je pijanistkinja zbog koje su ljudi ostavljali sve svoje poslove kako bi slušali i gledali njene majstorije za klavirom. U to vreme svetosavske besede i dobrotvorni koncerti nisu mogli da proteknu bez Vide.

Rođena je u Kikindi, ali je njen dom postao Novi Sad, u kojem su se okupljali najcenjeniji muzičari tog doba. Zbog toga je bilo logično da baš na njenu inicijativu 1924. godine nastane Žensko muzičko udruženje, sa sedištem u Srpskoj Atini. Talentovana Vida je osećala da žene mogu i moraju više da se bore za svoja prava, pa ih je ona, kao aktivistkinja i članica Upravnog odbora "Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja", hrabrila i podsticala. Bila je predsednica "Društva Crvenog krsta".

I Milica Jelisaveta Mica Bandić je imala svoju publiku, koju je stekla na "račun" školovanja u Beču, gde je završila Konzervatorijum za muziku i dramsku umetnost, a potom se proslavila igrom u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ova Kikinđanka je umrla 1961, doživevši 70. godinu.

KNjIŽEVNICA I UČITELjICA
 Danica Bandić (1871-1950) je takođe živela u Kikindi, gde je radila kao učiteljica, ali je delovala na više strana, pa je tako osnovala "Devojačkog sokola", "Društvo za prosvećivanje žena" i zanatske ženske škole, a radila je i kao reditelj "Velikokikindske srpske dobrovoljne pozorišne družine". Njeni književni radovi su izlazili u uglednim časopisima tog vremena, Ženskom listu, Braniku, Brankovom kolu, Bosanskoj vili...

Njena savremenica je bila Darinka Bulja, rođena 1877. godine u Kikindi, čije se ime poštovalo u književnim i prevodilačkim krugovima. Šansu da se dokaže dobila je 1906. u listu Ženski svet, u kojem su objavljeni njeni prvi prevodi, da bi godinu kasnije i njene priče stigle do čitalaca.

Urednik i osnivač časopisa bio je Arkadije Varađanin, učitelj i osnivač "Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja", poznat kao pravi prijatelj ženskog obrazovanja. Upravo on joj je dao priliku da se otisne u književne krugove i istakne kao jedna od prvih koja je pisala o malim sredinama i načinu života koji je tada polako ulazio u tranziciju. Bavila se ženskim i porodičnim temama, što je Matica srpska prepoznala kao materijal vredan objave, pa je štampala njena dela "Posledice domaćeg vaspitanja" i "Kroz trnje i cveće". Darinkin rad na uređivanju knjige "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas", koju je izdala "Dobrotvorna zadruga Srpkinja" iz Iriga, 1913. godine, bio je dokaz koliko se borila za razvoj ženskih prava.

U Darinkino vreme Kikindu je oplemenjivala i Danica Lotić, rođena 1870. godine, čije se ime vezivalo za pevačko društvo "Gusle", čija je članica bila. Osim toga bila je liderka "Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja" u Temišvaru i iste organizacije u Novom Sadu. A za vreme Prvog svetskog rata, kao i mnoge hrabre i humane žene tog vremena, pomagala je svom narodu, lečeći ranjenike u Aleksincu i Vrnjačkoj banji.

A "Velikokikindsku dobrotvornu zadruge Srpkinja" osnovala je 1873. Nina Ana Petrović, u 40. godini života. Njena najveća zasluga je čuvanje narodnih rukotvorina, iza kojih su stajale vešte i vredne ruke pripadnica nežnijeg pola. Zahvaljujući njoj mnoge žene sa sela su uspele da se zaposle i tako oslobode ekonomske zavisnosti od muževa. Koliko je bila cenjena u svoje vreme govori činjenica da je bila počasna članica u najuglednijim društvima tog doba, kao što je "Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja" i "Beogradsko ženskog društva". Odlikovana je i srpskim ordenom Krsta.

Njihova sugrađanka Melanija Gajčić Nikolić, rođena 1829. godine, bila je takođe napredna za doba u kojem je živela, a najveći doprinos društvu je dala kao ktitorka Srpske pravoslavne crkve. U Kikindi je 1887. godine podigla manastir Svete Trojice, zaveštala 300 jutara zemlje i kuću koja je kasnije postala osnovna škola "Đura Jakšić". Melanija je 1912. godine sahranjena upravo u manastirskoj crkvi.

Zorka Nikolas Ćoškov iz Kikinde osnovala je "Kolo srpskih sestara" u Detroitu, kojim je predsedavala, a bila je i počasna članica istog društva u Beogradu. A da su žene u tom dobu, pored toga što su pisale, svirale, negovale ručni rad i podizale manastire, držale i do sporta, pokazuje primer Magdalene Tinković. Ona je kikindskom sportskom klubu "Kosovo" poklonila komad zemlje, na kojem je 1922. godine izgrađen prvi fudbalski stadion u Kikindi. Tada se, zahvaljujući jednoj ženi, u ovom gradu zavrtela prva fudbalska lopta.