Ono što je Vuk Karadžić za narodnu usmenu književnost, a Jovan Cvijić za srpsku antropogeografiju, Jelica Belović Bernadžikovska je za tradicionalne ručne radove i tekstilnu ornametiku, rekao je istoričar Tihomir Ostojić. Kao etnograf, etnolog, učiteljica, književnica, novinarka i društvena aktivistkinja, bila je pionirka, ali i prava čarobnica. Njeno vreme je prošlo, a o njenim zaslugama bi tek trebalo da se govori, jer je svoj narod, a naročito pripadnice lepšeg pola, u mnogo čemu zadužila.

Jelica je rođena 25. februara 1870. godine u Osijeku, u domu obrazovanih roditelja, koji su je po završetku osnovne škole poslali u nižu gimnaziju u Đakovu, a potom u Zavod biskupa Josipa Juraja Štrosmajera. Devojčica koja je rano savladala devet jezika i već kao učenica počela da piše pesme za omladinske listove, u zagrebačkom samostanu u kojem se obrazovala za učiteljicu, otkrila je lepote narodnih nošnji i ručnog rada. Nova ljubav je rođena. I kada je otišla na studije u Beč i Pariz, i kada je u Zagrebu počela da radi kao učiteljica, nije prestala da izučava tehnike veza i narodnih rukotvorina. Učiteljskim pozivom se bavila i u Rumi i Osijeku, a sa službom u Mostaru otkrila je još jedan svet kojem je gotovo prirodno pripala. U gradu na Neretvi, gde je upoznala budućeg supruga, Poljaka, sudskog činovnika sa kojim će dobiti sina, počela je da sarađuje sa književnicima okupljenim oko časopisa Zora. Među njima su se svakako izdvajali Aleksa Šantić i Jovan Dučić, sa kojima je Jelica postala prijatelj.

Sledeća njena stanica je Sarajevo, a potom Banjaluka, u kojoj je postala upraviteljica Više devojačke škole. Revnosnim istraživačkim radom, prikupljanjem vezova, klasifikacijom i tumačenjem simbola, uspela je da 1906. objavi "Građu za tehnološki rečnik ženskog ručnog rada", a godinu kasnije i "Srpski narodni vez i ornametiku". Uskoro je pažnju javnosti privukla i uređenjem dva zagrebačka muzeja, a naročito izložbom "Srpska žena", koju je 1910. otvorila u Pragu. Uz njeno ime je počela da se koristi oznaka - stručnjak za narodni tekstil, što je iznova i iznova opravdavala, izlažući i učestvujući u uglednim odborima u Beču, Minhenu, Berlinu, Parizu... Tradicionalne nošnje, ali i narodne pripovetke koje je sakupljala, uspela je da popularizuje širom sveta, u čemu joj je na ruku išla saradnja sa inostranim stručnim časopisima - čak 23. I čuveni folklorista, pripovedač i seksolog Fridrih Salom Kraus je bio oduševljen njenim radom, a da je njihova saradnja bila posebna videće se 1927. godine, kada će ona na nemačkom jeziku objaviti delo "Kulturna istorija Slovena", a on biti prvi čitalac.

PISALA POD PSEUDONIMOM, KRITIKOVALA DRUŠTVO Pedagogijom se na teorijskom polju istakla delima "Dečja psihologija u današnja vremena" i "Naše kevice", a u stručnim časopisima je često kritikovala društvene okolnosti i njihov uticaj na omladinu. Poznata je njena sociološka studija o prostituciji "Belo roblje". Neki od njenih pseudonima su bili Jele, Jasna, Hele, Mlada gospoja Ana ...

Koliko je bila ispred svog vremena bilo je jasno kada su je austrougarske vlasti penzionisale u 39. godini, jer im nije išla niz dlaku. Oštrog jezika i snažne volje pisala je i govorila sve što bi moglo da osnaži srpski narod na emancipaciju. Jasnim opredeljenjem za ideju jugoslovenstva, a pritom kao neko ko na svakom koraku ističe folklorno nasleđe, optuživana je za preterani srpski nacionalizam. Stavljanje pod cenzuru, rešila je, neće biti kraj njenom aktivizmu, pa je počela da piše pod pseudonimom, najčešće se potpisujući kao Ljuba Daničić. Kada je pod svojim imenom objavila almanah Srpkinja, što je samo dolilo čašu, morala je da napusti Sarajevo u kojem je u to vreme živela, ali mu se vratila 1917. i to kao urednica jedinog srpskog lista u monarhiji - Narodna snaga. Po završetku Prvog svetskog rata, Jelica je ponovo stala za sarajevsku, a potom novosadsku katedru, pošto je doneta odluka o njenoj rehabilitaciji. U srpskoj Atini je penzionisana 1936. godine.

Nastavila je da putuje po južnoslovenskim prostorima i sakuplja rukotvorine, da bi 1933. godine napisala knjigu "Jugoslovenski vezovi". Zaslužna je i za osnivanje Udruženja gospođa za podizanje narodnih vezova u Petrinji, a 1935. je na beogradskoj izložbi Udruženja univerzitetski obrazovanih žena učestvovala sa čak 19 knjiga. Pisala je pozorišne i muzičke kritike, a radila je i kao prevodilac.

Njeno ime je nepravedno zapostavljeno na listi pionirki ženskog aktivizma, a ona je dugo i ozbiljno vodila te bitke. Almanah Srpkinja koji je sa ostalim književnicama i aktivistkinjama priredila i objavila, ilustrovala je motivima narodnog veza. Ideja joj bila da se rekonstruišu sva dostignuća ženskog rada i to kroz portrete više od 60 velikih dama koje su se ostvarile u najrazličitijim oblastima. Međutim, ona je sa pripadnicama nežnijeg pola vodila i oštre polemike, a govorilo se da su mnoge bile zavidne zbog njene lepote. Posle Prvog svetskog rata sve manje je ima u ovoj "areni", jer je bila razočarana radom ženskih organizacija, smatrajući da mnoge žele samo ličnu korist, a da se neke velikanke iz prošlosti tendenciozno zaboravljaju.

Toliko knjiga je napisala, i o njoj je napisana knjiga, ali u zaborav je pala još za života. Kažu da je poslednje godine provela sama i usamljena, a umrla je 30. juna 1946. u Novom Sadu. Sve što je iza sebe ostavila nalazi se u Muzeju Vojvodine i rukopisnom odeljenju Matice srpske.