Kada je Naša pošta, decembra 1931. godine, objavila da će značajna novčana nagrada otići u ruke onom telegrafisti koji dokaže da je 28. jula 1914. dešifrovao telegram ministra spoljnih poslova Austrougarske grofa Leopolda Bertholda o objavi rata Srbiji, tek tada se saznalo da se iza iza ovog čina nalazi jedna žena. Naizgled obična, ali dovoljno odlučna da tog trenutka skine veo tajnosti sa svog imena i prezimena. Ružica Petrović-Crepić kasnije će priznati da njen motiv nije bilo materijalno priznanje, niti slava. Želela je samo da stručnost i hrabrost svih njenih kolega, koji su u tim ratnim danima svakodnevno primali važne zapise, ne ostanu zarobljeni debelim slojem prašine, što bi se u protivnom verovatno dogodilo.

- Meni je ovom prilikom mnogo više stalo do toga da se istakne moj i mojih drugova moralni udeo u tome radu, nego li materijalna nagrada koju je uredništvo obećalo. A to što do danas nisam o tome ništa govorila, ni preduzimala, je zato što nisam htela da se sama reklamiram – govorila je skromna telegrafistkinja.

Ružica je tako, 17 godina posle početka Velikog rata, istinu dokazala rukopisom u originalnom telegramu koji je fotografisan i preštampan u knjizi „Naša pobeda“. Zahvalila se uredništvu na plemenitoj inicijativi, a novčanu nagradu u visini od 150 dinara je odlučila da uloži u nešto što će je večno podsećati na burna ratna vremena, u kojima je i sama učestvovala, imajući veliku odgovornost da svako slovo pažljivo i tačno prenese.

Žena o kojoj se malo zna, a čija je veličina daleko od prosečne, rođena je 1893. u kragujevačkoj porodici Petrović, dok će Crepić postati udajom. U rodnom mestu je završila osnovnu i dva razreda Učiteljske škole, a potom je odlučila da školovanje nastavi kao učenica Poštansko-telegrafske škole. Uspešno je odslušala i položila sve ispite, pa je već decembra 1912. godine dobila privremeno zaposlenje na poziciji – poštar Poštansko-telegrafske stanice Kragujevac. Brzo je napredovala, jer se pokazala kao dobar službenik. U vreme kada je Vrhovna srpska komanda stupila u taj grad, Ružica je „avanzovala“ da radi samo na armijskim linijama. Bilo je to veliko priznanje za jednog radnika, pogotovo za ženu, koja se prepoznavala kao odličan morzista.

Čuveni dokument kojim je Srbiji objavljen rat bio je u formi običnog, a ne diplomatskog i putovao je od Beča preko Pešte. Najpre je stigao na adresu Glavne pošte u Beogradu, ali ju je telegrafista poslao u Kragujevac, gde je upravnik bio Vlada Dimitrijević, a šef telegrafa Vrhovne komande Marko Protić. U to vreme, službenici su radili i danju i noću, a sudbina je htela da u bitnom momentu na dežurstvu bude i Ružica. Na pitanje ko od kragujevačkih telegrafista najbolje na sluh prima telegrame pisane latinicom, svi su pretrnuli od straha i uzbuđenja. Znalo se da je u pitanju ratni dokument.

- Nastao je tajac i ja sam sama pošla ka tasteru i sela za aparat – zapisala je kasnije Ružica.

Ružica ga je ispravno dešifrovala i prosledila u Niš, pravo predsedniku srpske Vlade Nikoli Pašiću. Od tada je počela da se ispisuje nova stranica istorije... Telegram objave krvavog sukoba, čiji se original čuva u Arhivu Srbije je glasio: „Kraljevskom ministru inostranih dela u Nišu Kraljevska Vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. godine, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu, zbog čega Carska i Kraljevska Vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom. Ministar inostranih dela Austrougarske, grof Berthold“.

U tom trenutku, svaki pogrešno iščitan slog mogao je skupo da košta zemlju. Zato je ova telegrafistkinja i zapisala kako su u to vreme telegrafske depeše letele sa kraja na kraj Evrope, da su se proizvoljno tumačile, pa je dolazilo do neverovatnih grešaka u prevodu.

Koliko je samo prisebnosti i stručnosti bilo potrebno dok su se primale i prenosile takve informacija. U ratu je, srećom, bilo i lepih vesti, a Ružica je bila najsrećnija kada je baš ona primila depešu vojvode Živojina Mišića. Vest o slavnoj pobedi srpske vojske na Suvoboru i Rudniku proširila se iz Ružičinih ruku i obasjala narod:

- Tada su naše suze radosnice bile nagrada za sve one mučne i teške trenutke koje smo preživljavali.

Nažalost, ostali smo uskraćeni za vesti iz privatnog života Ružice Petrović-Crepić, žene čije bi ime i prezime na stranicama srpske, bar telegrafske, istorije moralo da se piše velikim slovom. Njeno službovanje se završilo u Beogradskoj direkciji pošta i telegrafa.

JEDINA PRIMALA TELEGRAME NA LATINICI

U 2014, godini obeležavanja veka od početka Velikog rata, pripremljena je i izložba „Jedinice veze srpske vojske u Prvom svetskom ratu“, čiji je autor bila kustos PTT muzeja Ljiljana Đorđević. Upravo je ona istakla da je Ružica Petrović-Crepić bila izvrsni morzista i osoba koja je jedina na sluh mogla da primi telegrame pisane latinicom. Ona je, potvrdila je, primila ratni dokument i na njemu se nalazi paraf koji to dokazuje.