KADA je sa balkona Starog dvora, 8. juna 1922, na čistom srpskom jeziku izgovorila: "Ja vam od srca blagodarim", bespovratno je zadobila ljubav naroda. Rumunska princeza Marija tog dana je postala kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca. Imala je 22 godine kada je sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem stala pred oltar Saborne crkve Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu, ne sluteći da će "izrasti" u našu najomiljeniju vladarku, "veliku majku" i "kraljicu sunca".

Rođena je 9. januara 1900. godine u saksonskom gradu Gote, kao ćerka rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije, unuka kneginje Marije, sestre ruskog cara Aleksandra i praunuka engleske kraljice Viktorije. Zvali su je Minjon, po operi koju je njena majka gledala dok ju je nosila u stomaku. Plava krv joj je omogućila najbolje dvorsko obrazovanje, a potom školovanje u engleskoj Hilfild školi, kojoj su pristup imali samo potomci engleske kraljevske krune. Engleski, nemački i francuski jezik je govorila kao maternji, volela je da čita i istražuje, plenila lepotom i tvrdila da se nikada neće udati. Međutim, mesec dana pošto je u kraljevskom zamku na Karpatima upoznala Aleksandra Karađorđevića, postala je njegova verenica, a uskoro i supruga. Narod ju je dočekao širom raširenih ruku, a ona mu to do kraja života nije zaboravila.

Lako se uklopila u novu domovinu, jer nije gubila ni dana, već je odmah počela da uči srpski jezik i postane Srpkinja "od glave do pete". Učitelj Đura Daničić, bio je iznenađen kojom je brzinom savladala jezik i otrčala kod muža da ga zamoli da više ne razgovaraju na francuskom, nego na čistom srpskom. Aleksandar je bio oduševljen i ponosan dok je sa njom "bistrio" politiku ili pričao o običnim stvarima. Laskalo mu je što ima takvog životnog saputnika. A ona je izučavala narodne običaje, sa radošću proslavljala Svetog Andreja, krsnu slavu Karađorđevića, vozila auto, negovala vrtove... Divili su se njenoj lepoti, sofisticiranom stilu odevanja i elegantnom držanju. Koliko god da je bila posebna, trudila se da ne odskače od okoline, mešajući se sa narodom na ulici, dok je obilazila škole, bolnice, narodne kuhinje, siromašne, ugrožene i bolesne. Sa majkom je za vreme Prvog svetskog rata lečila ranjenike, a tu humanu crtu nije izgubila kao kraljica. Njeno ime se vezivalo uz dobrotvorne balove, ustanove i fondove za pomoć siromašnima, deci bez roditelja, starima i nemoćnima, za "Kolo srpskih sestara", domaćinske škole za samohrane majke i devojke sa sela... Svuda je stizala i svima pomagala.

Kraljevski dom je postao bogatiji za tri sina - Petra Drugog, Tomislava i Andreja. Plemićko poreklo nije ih razdvajalo od ostale dece, jer su ih roditelji tako vaspitavali. Narod je pričao da kraljica Marija na dvor dovodi seosku i siromašnu decu da se igraju sa njenim sinovima, učeći sve mališane zajedno da je skromnost vrlina nad vrlinama.

Kada je iznenada, 9. oktobra 1934. postala udovica, pošto je u Marseju ubijen njen suprug i kralj Jugoslavije, podnela je tragičnu vest dostojanstveno. Kao prava kraljica, bez suza. Posle šoka i nekoliko kapljica za smirenje, očevici su tvrdili da je rekla da je Aleksandar umro vršeći svoju dužnost, a to je smrt koje je dostojan. Na presto je stupio njihov maloletni sin Petar i formirano tročlano Namesništvo koje će vladati do njegovog punoletstva. Kraljica Marija je patila, ali je znala da svet ne može da stane zbog atentata i imala je moralnu odgovornost prema pokojnom suprugu da nastavi putem kojim su zajedno koračali. Utehu joj je pružio humanitarni rad, pa je tako i u dubokoj crnini pomagala narodu.

Kada je počeo Drugi svetski rat, sa dva mlađa sina je otišla u Englesku. Ni na kraj pameti joj nije bilo da se tada zauvek oprostila od Jugoslavije. To je za nju bio privremeni odlazak i u logore širom Evrope je slala pakete hrane i odeće za zarobljene Srbe. Da Nemci ne bi otkrili ko ih šalje, a stizali su redovno svake nedelje, potpisivala se samo kao Marija K. Đorđević, da bi narod znao ih kraljica nije zaboravila. Nije koristila nijednu vladarsku privilegiju, izabrala je da živi na običnom seoskom imanju udaljenom 80 km od Londona, koje je 1946. zamenila sličnim u Kentu. Na Trećem zasedanju Avnoja, Karađorđevićima je zabranjen povratak u zemlju, ali niko nije mogao da joj zabrani da pomaže svom narodu. U oktobru 1959. godine joj je čuveni predsednik Francuske Šarl de Gol dodelio krst Ordena legije časti.

U posleratnim danima bila je tužna i usamljena, a utehu je pronalazila u poljoprivrednim poslovima, slikala je i vajala. U jednom engleskom listu je izašla vest da je kraljica Marija od Jugoslavije, u svojim pedesetim godinama, postala student umetničke škole. Ipak, zdravlje ju je izdavalo. Jedna operacija za drugom, težak reumatizam, paraliza leve strane tela, prikovali su je za krevet.

Kraljica od Jugoslavije je umrla 22. juna 1961. godine u snu, sahranjena je u Vindzoru, na privatnom groblju Frogmor, blizu svoje prababe, engleske kraljice Viktorije. Njeni posmrtni ostaci su preneti u Srbiju 29. aprila 2013, a odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je 14. aprila prošle godine.


UDOVIČKU APANAŽU DELILA NARODU, PRODAVALA NAKIT DA KUPI LEKOVE


Udovička apanaža kraljice Marije iznosila je šest miliona dinara godišnje, ali je ona koristila samo četvrtinu. Ostalo je namenila u dobrotvorne svrhe, za siromašne i bolesne u Srbiji. Vodila je brigu o Društvu Crvenog krsta, stavila je potpis na Povelju o pravima deteta, pomogla je da se izgradi Dečja klinika u Tiršovoj ulici i Institut za onkologiju.

Bolesna i nemoćna, prodavala je lične dragocenosti da kupi lekove, čak je morala da se odrekne i najomiljenijeg dijamantskog prstena, koji joj je kupio voljeni suprug Aleksandar.