Toliko žena je zadužilo Srbiju, ali ih je istorija sakrila ili ih je vremenom prekrio "debeo" sloj prašine. O nekima nismo saznali više od imena i prezimena, iako zaslužuju da im se klanjamo. Među heroinama kojima bismo morali da se divimo, ali ne možemo koliko bi trebalo, jer nema dovoljno podataka, nalazi se i Bosa Ranković. Ostali smo uskraćeni čak i za njenu individualnu fotografiju, tako da možemo samo da zamislimo kako je izgledala. Nepoznati su nam čak i datum i godina njene smrti.

Šta onda znamo o njoj? Da je rođena 1872. godine i da je u vreme kada žene mahom nisu išle u školu, ona "iskočila" iz tog šablona. Inteligencija i marljivost su tom "skoku" doprinele. Četiri godine je sedela u klupi Više ženske škole, a potom je otišla na dvogodišnje usavršavanje. Sa diplomom i statusom obrazovane i fine devojke, mogla je da parira uglednim i bogatim gospođicama. Udala se za profesora veronauke i pisca Svetolika Rankovića, kojem su u Garašima, u roditeljskom domu hajduci napali porodicu i ubili oca Pavla, a majku mučili. On je uspeo da pobegne i dovede pomoć. Bosa i Svetolik su dobili troje dece, ali njihova sreća nije potrajala, jer im je od tuberkuloze umro najmlađi naslednik. Ubrzo je, 1899, preminuo i on, a Bosa je ostala mlada i siromašna udovica. Moralo je da prođe nekoliko godina da bi dobila muževljevu penziju, pa je sve vreme jedva sastavljala kraj sa krajem.

Bila je na glasu lepe žene koja snažnom harizmom na svakog ostavlja utisak, ali od rane mladosti je plenila i svojom humanom crtom. Odlučila je da, 1908, upiše kurs za bolničarke u okviru Crvenog krsta, jer je želela da pomaže drugima. Tako je već godinu kasnije počela da radi u Vojnoj bolnici u Beogradu, gde je lečila pacijente. Kada se dogodio Balkanski rat, prvi, pa drugi, Bosa je dane i noći provodila na infektivnom odeljenju Beogradske bolnice. A onda je, sredinom 1914, sa bolesnicima evakuisana u Niš. Dok je trajao Prvi svetski rat, sve vreme je bila među ranjenicima. Ništa joj, tako hrabroj i humanoj, nije bilo teško niti strano. Situacija je bila takva da je morala da bude glavni asistent hirurzima prilikom važnih operacija, ali i da menja lekare i ostale bolničarke, da se snalazi i spasava živote kako zna i ume. Pomagala je i u Leskovcu, Kragujevcu, Aranđelovcu. Zarobljena snegom i ledom, u šatoru je lečila vojnike, a zbog povlačenja srpske vojske, ostala je sa 52 srpska i osam neprijateljskih

ranjenika u Prizrenu. Bugari su im 1916. godine dozvolili da odu odatle.

Kada se Veliki rat završio, Bosa je mogla da skine bolničarsku uniformu i počne da vodi miran život. Bila je obrazovana i sposobna, ali ona se samo prebacila u Glavnu vojnu bolnicu. I glasno je zahtevala da se osposobi za rad. Već su je cenili i lekari i bolničari, jer su iza nje bila konkretna dela, a među onima koji su ležali u bolničkoj postelji je bila omiljena.

- Vredno je videti kako je slušaju svi bolesnici u njenom odeljenju i kako se bez pogovora potčinjavaju njenim naredbama. Izgleda da joj je sudbina, pored lepote i inteligencije, podarila i veliko milosrđe, jer ona nikada ne oseća teškoće kada bolesnima i nevoljnima pruža pomoć - ostao je zapis profesorke Poleskije Dimitrijević Stošić.

Bosa je sve vreme bila aktivna u radu Crvenog krsta i uglednog društva "Kneginja Ljubica", a među prvima je pristupila Ženskoj stranci. Borila se za ravnopravnost žena, uvek na delu, nikada samo na rečima.

Iako su sve informacije o njoj šture, zna se da je 1931. godine nagrađena medaljom "Florens Najtingel" i da joj je prestižno priznanje, ustanovljeno kao sećanje na jednu od najvećih humanitarki ikada, uručio general dr Žarko Ruvidić. On je bio šef Unutrašnjeg odeljenja Vojne bolnice, ustanove u kojoj je Bosa Ranković nesebično spasavala mnoge živote. Tako je svetsko odličje otišlo tamo gde je trebalo - u ruke heroine Balkanskih i Prvog svetskog rata.


POŽRTVOVANA ČLANICA KOLA SRPSKIH SESTARA

Iscrpljujući rad u bolnici, nije je lišavao želje da bude prisutna i u Kolu srpskih sestara, ženskom, patriotskom, humanitarnom i prosvetnom društvu, osnovanom 1903. godine. U okviru tog rada Bosa je mogla da pokaže koliko je mudra, sposobna, humana i posvećena. Sa ostalim članicama se borila za svoj narod, za prava pripadnica nežnijeg pola, pomagala je vojnike i ranjenike, siromašne i sve one kojima je pomoć bila potrebna.