"U dupke punoj dvorani hotela "Union", priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine. Glavni aplauz je požnjela Radojka Tomić"...

Ovi redovi ispisani su na stranicama beogradske štampe, marta 1932. godine, a devojčica iz teksta, rođena u selu Globoderu pored Kruševca, imala je samo devet godina. Bio je to mali početak jedne velike karijere. A, kada se leta 1935. u Kragujevcu održalo prvo jugoslovensko takmičenje harmonikaša, dvanaestogodišnja Radojka je ponovo dominirala, osvojivši i publiku i Prvu nagradu stručnog žirija za interpretacije. Čudo od deteta, kako su je zvali, zakoračila je tada u predvorje Radio Beograda, u kojem će kasnije postati ugledni solista.

Ćerka Tihomira Tike Tomića, poznatog harmonikaša i učitelja muzike, i unuka Mateje Mate Tomića, talentovanog guslara, od ranih dana je pokazivala koliko je muzikalna. Iver, bilo je očigledno, nije pao daleko od klade. Otac najpre nije želeo da se bavi "muškim poslovima", mada je on zapravo "kriv" za ljubav koju je prema harmonici osetila. Logično, dao joj je vetar u leđa, ne skrivajući koliko je ponosan na ćerku. Toliko dece je od njega naučilo i zavolelo da svira, a njegovi najbolji učenici su bili upravo Radojka i Milutin Tine Živković, koji će postati njen kolega i suprug.

Ona je pre Drugog svetskog rata već bila poznato ime u Beogradu, osvojila je scenu i bila ovenčana mnogim priznanjima, dok je Tine svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca. Kada je zemlja oslobođena i mir najzad stigao u zemlju, sa talasa Radio Beograda Živkovići su podizali moral i uveseljavali narod. Ona kao solista, a on kao harmonikaš u orkestru "Carevac". Onda su postali duet u porodičnom "Narodnom ansamblu Živković".

MILOVALA JE DUŠU - Bila je romantik, milovala je dušu, imala je redak senzibilitet muziciranja. Pretočila je note u priču koja je trajala koliko je i ona živela. Bila je zaljubljenik, a to se ne postiže lako, to je Božji dar. Na snimku sa hiljadu harmonikaša, svako će s lakoćom prepoznati harmoniku Radojke Živković, a to je u muzici najteže. Imala je vrhunski stil, bila je talenat koji se rađa jednom u stotinu godina - rekao je virtuoz na hamornici Ljubiša Pavković, dugogodišnji šef Velikog narodnog orkestra RTS.

Postali su prava inspiracija kritičarima, koji su govorili da se sa njima otvorilo poglavlje organizovane estrade u Srbiji. Publika ih je lako zavolela, a njihova kuća u Lamartinovoj 20 je bila centar okupljanja uglednih muzičara. Bilo je opšte poznato da su mnogi, kasnije uspešni, harmonikaši, ovde, u rasadniku znanja, savladali prve lekcije iz struke. Na tom istom mestu su nikle i mnoge plodonosne ideje, pa i ona o osnivanju festivala "Beogradski sabor" i "Ilidža".

Radojka je svirala prvenstveno srpsku tradicionalnu muziku i melodiju ostalih balkanskih naroda, ali i kompozicije koje je sama stvarala. A gradila ih je po modelu folklornih melodija, praveći prava remek dela. Obožavali su je ne samo u Jugoslaviji, već svuda na Balkanu. I šire i dalje, do Amerike i Australije. Jer, stizala je svuda.

Sama ili sa suprugom, poklanjala se na koncertima širom zemlje i sveta, a publika je uvek tražila još. Voleli su kola koja je komponovala, jer su bila u narodnom duhu, a opet originalna i posebna. "Radojkino", "Traktorsko", "Tinetovo", "Vrbničko", "Ćuprijsko" i "Meraklijsko" kolo, samo su neki od njenih bisera o kojima se sa poštovanjem i divljenjem pričalo. I još se priča. I još im se divi.

Njen život je sve do 1997. godine, kada je uradila poslednji snimak, bio neodvojiv od Radio Beograda. Naši najveći umetnici na harmonici i danas tvrde da se u zemlji u kojoj je ovaj instrument prvi i najvažniji, uvek izdvajala virtuoznost Radojke Živković.

Ona nije bila samo voljena, već i hvaljena. Tako je za interpretaciju dobila mnoga velika priznanja, poput Nagrade van konkurencije za izuzetnu muzikalnost i virtuozitet na Međunarodnom festivalu u Langolenu, 1954. godine, kao i nagradu "Vlastimir Pavlović Carevac", 1966, a o njoj je u međuvremenu za UNESKO snimljen dokumentarac "Radojka".

PODRŠKA MLADIMA Znajući koliko je podrška na početku karijere važna, bračni par Živković je počeo da pomaže darovitim mladim ljudima, pa su pevače pratili na estradi i pokrenuli su mali sastav u kojem je dominirala harmonika. Za njih je to bilo doba velikih koncerata, festivala, radio i TV emisija.

Nekoliko puta je osvojila "Zlatni mikrofon" i prvo mesto u "Talentima sveta". Sa suprugom je nagrađena Ordenom rada sa srebrnim vencem i zvanjem istaknutih umetnika za izuzetno zalaganje. Od svih nagrada, Živkovići, po kojima su se čak zvali gradski harmonika autobusi u prestonici, najviše su se obradovali onoj životnoj, roditeljskoj. Odgajili su sinove Slobodana i Zorana, koji su, baš kao i njihovi potomci, nastavili stopama slavnih muzičkih predaka. Zanimljivo je da je Radojka odbila poziv sina da se preseli kod njih u Australiju. Govorila je da previše voli svoju Srbiju i da ne može da zamisli život van nje.

Radojka i Tine su zajedno objavili 24 velike ploče i održali 12.500 koncerata, od čega 1.200 u dobrotvorne svrhe. Tine je umro posle jednog koncerta u Švajcarskoj 1985. godine, a Radojka se, uprkos bolu koji je gubitkom muža i kolege doživela, ni tada nije odrekla harmonike. Poslednji javni nastup je imala 2000. godine, a samo dva meseca pre nego što će se pridružiti svom Tinetu, gledali smo je na televiziji. Bio je 14. avgust 2002. kada je umrla, a sahranjena je na Novom groblju.

U želji da sačuvaju uspomenu na lik i delo žene koja ih je proslavila, a nikada nije istupila kao da je bolja i drugačija od njih, meštani Globodera su osnovali manifestaciju "Radojkino kolo". Tako njena harmonika nikada neće prestati da svira...