Došli smo da ti se poklonimo. Tebi, najvrednijoj i najlepšoj, ikoni hrama boginje Talije. Da ti se zahvalimo za svu lepotu tvoje umetnosti, tvoje časti, tvog dara. Došli smo da te zamolimo za oproštaj.

Ovim rečima se 24. januara 2007, šest decenija posle smrti velike glumice, Mira Stupica obratila Žanki Stokić. Tog dana se, na njenom grobu, sa 60 godina zakašnjenja, čula pesma "Oj, Srbijo", ona koju je testamentom zaveštala kao želju. Mira je bila i glavni "krivac" za osnivanje glumačke nagrade "Velika Žanka", koju od 2003. dodeljuju Narodno pozorište i Večernje novosti. A ljaga sa imena večne "gospođe ministarke", koja je 1945. osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti, jer je tokom rata učestvovala u programima radio stanica pod nemačkom kontrolom, skinuta je 3. marta 2009. Tada je odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić rehabilitovana. Istorijska nepravda prema heroini srpskog glumišta je ispravljena, ali ostale su da odzvanjaju njene reči: "Moj život se završio onda kada su me prognali, oterali sa scene. Uzeli su mi dušu, uzeli su mi vazduh. Šta je glumica bez uloge, to je gore od poniženja, gore od smrti!".

NUŠIĆEV NAKLON Povodom stotog izvođenja, Nušić joj je napisao: "Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete, Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, uvek ministarka".

Njen život nije bio bajka ni na početku. Živana - Žanka je rođena januara 1887. godine, a kao mesto rođenja spominju se i Rabrovo i Veliko Gradište. Otac Bogosav je rano umro, pa se njena majka udala za sveštenika Aleksandra, koji je Žankin život bojio sumornim bojama. Jedni su govorili da je od pakla kod kuće htela da pobegne udajom, drugi da su je udali na silu, tek, Žanka je već u 14. godini bila u braku sa zaječarskim krojačem. I nije bila srećna. Trupa Ljubomora Rajačića Čupe pružila joj je utočište, iako je posao koji su joj dali bilo pranje veša i šivenje. Onda je počela da statira, da bi se 1902. godine u komadu "Bračna noć" pojavila kao Tereza. Povratka sa scene nije bilo, ali ni povratka ljubomornom mužu kojeg nije volela. Zavolela je nekog drugog. Aleksandar Aca Gavrilović, uveliko popularan glumac, postao je njen zaštitnik, podrška i velika ljubav. Njih dvoje su menjali pozorišne trupe, ali su dugo bili tim. Jedno vreme su proveli u Osijeku, gde se tek osnovalo Hrvatsko narodno kazalište. Sa njim je Žanka odigrala prvu dramsku ulogu i sa komadom "Nada" pokazala koliko je raskošan njen dar. Tu ju je spazio Branko Gavela, čovek čije se ime u krugu reditelja i teatrologa pisalo velikim slovima. Njene glumačke veštine zapale su za oko upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu Milanu Grolu, koji ju je postavio za privremenog, a potom stalnog člana te kuće. Velike i važne uloge su počele da je pronalaze. Osvanuli su blistavi dani za njenu karijeru. I svitali su jedno vreme. Veza sa Acom se okončala njegovom veridbom sa mladom koleginicom Micom Hrvojić, a Žanka se kasnije udala i vrlo brzo razvela.

- Ja u ljubav ne verujem. Ne verujem da su me uopšte ikada voleli. To nikad nije bilo iskreno. A ja sam volela ludo - priznala je glumica u jednom intervjuu povodom 25 godina rada.

Taj jubilej je obeležila u kafani "Dva jelena", u obožavanoj Skadarliji. Boemska četvrt je bila njena druga kuća, u kojoj se do ranih jutarnjih časova družila sa prijateljima, pila vino i pevala. Deo Žankine harizme je bila ta boemska crta, mada nije krila i da je znala da pretera u mnogim porocima. A kocka je bila najveći.

Znali su to njeni prijatelji, pa i Branislav Nušić, čija je muza bila. Sjajni komediograf nije krio da je uloge često pisao spram nje, a pogotovo njihovu najveću "Gospođu ministarku". Na poslednjoj generalnoj probi Nušić joj je uputio nekoliko primedbi, ali se pokajao čim je došao kući. Umesto reči "izvini", poslao joj je buket jorgovana iz svoje bašte. Ona ih je prihvatila i poručila mu da će sve biti dobro. I bilo je više nego dobro. Predstava je do početka Drugog svetskog rata odigrana više od dve stotine puta, osvajajući i publiku širom Evrope.

Međutim, stvari su krenule drugim tokom. Zemlja je okupirana, a Žankino zdravlje je već bilo narušeno. Mučio ju je dijabetes, lekovi su bili skupi i teško ih je bilo nabaviti. Nije imala drugog izbora nego da učestvuje u radijskim programima pod nemačkom upravom, što joj je po završetku rata zamereno. Uhapšena je i izvedena pred sud. Nije imala branioca. Pravdala se da je jedini način da dođe do insulina bio da radi. Nije vredelo. Oduzeta joj je čast i određeno joj je da u svrhu društveno-korisnog rada čisti ulice. Ona koja je do juče bila alfa i omega, preko noći je zbačena na margine. Do poniženja.

Povukla se u svoju kuću na Topčideru, sa služavkom Magdom, koja joj je do kraja bila verna. Videće se to i po nadgrobnom spomeniku koji će joj podići ona, a ne država i kolege. Žanku je bolelo što su joj leđa okrenuli dojučerašnji prijatelji, mada je bilo onih koji su joj krišom slali pomoć. Posle dve godine, podnela je molbu za pomilovanje, navodeći da je tokom rata u svom domu krila Koču Popovića i brata Moše Pijade, kao i jednu jevrejsku devojčicu. Molila je da je vrate na scenu, da ne bi živela od milostinje.

Bilo je leto 1947. kada ju je posetio glumac Milivoje Živanović i rekao joj da joj je sve oprošteno. Onda je stigao i Bojan Stupica, da joj kaže da je dobio dozvolu da je angažuje u novoosnovanom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Žanka od sreće nije mogla da dođe sebi. Bio je to verovatno veliki šok za već izmučeni organizam. I dušu. Tri dana posle te vesti, 21. jula, Žanka Stokić je preminula. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, uz pesmu "Oj, Moravo" i reku ljudi koja je pratila njen kovčeg prekriven cvećem. Bila je to, kažu, sahrana koliku nisu videli od smrti Đure Jakšića. I bila je bez crnih marama i jauka, jer je ona tako želela.