Mogla je da bije bitke samo za katedrom i na papiru, ali to joj nije bilo dovoljno. Udobnu fotelju učiteljice i prevodioca zamenila je ratnim terenima, stižući svuda gde je pomoć bila potrebna. Bila je hrabra, humana i u mnogo čemu posebna.

Ljubica Luković je rođena 1858. godine u Pančevu, u domu uglednog filologa, profesora i počasnog člana Srpskog učenog društva, Jeftimija Avramovića. Ljubav prema jezicima i dar da ih sa lakoćom uči, otac je preneo na sina Simu, kasnije političara i književnika, ali i na ćerke Milicu, Olgu i Ljubicu. Tako je ona imala sjajnu intelektualnu "zaleđinu" u porodici, u kojoj je školovanje bilo prirodna stvar, čak i za devojčice. U to vreme Viša ženska škola u Beogradu je bila najelitnija u Srbiji, a Ljubica je imala sreće da bude njen đak. Postala je učiteljica, odmah se izdvojila naprednim razmišljanjem i delovanjem. Nastavila je očevim stopama, a njeni prevodi "Gertrude" i "Antoanete", doneli su duh francuske književnosti u našu zemlju. U želji da dopre do pripadnica nežnijeg pola, da ih pokrene i ubedi da prestanu da žive u senci mušakaraca, Ljubica je počela da im se obraća u časopisima "Domaćica" i "Bosanska vila". Pisala je pod pseudonimom "Etinecelle", savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju, govorila im je zašto je važno da same nađu supruga... U svemu što je radila, imala je podršku supruga Stevana Lukovića, oficira, počasnog generala Drinske divizijske oblasti, nosioca Takovskog krsta i Ordena Svetog Save. Venčali su se 1877. i bili u skladnom braku, ali nisu imali dece.

Dve godine pre nego što se udala, Ljubica je stupila u tek osnovano "Beogradsko žensko društvo", koje je bilo pod pokroviteljstvom kraljice Natalije. Cilj ugledne skupine je bio priprema za rad i samostalan život devojaka iz različitih društvenih slojeva. Srpsko-turski ratovi između 1876. i 1878. ih nisu uplašili, već ih pokrenuli da budu još aktivnije, pa su osnovale bolnicu čim je počeo sukob i postale bolničarke, pomažući Vojnom sanitetu i sarađujući sa Crvenim krstom. Istovremeno su izdavale časopis "Domaćica", koji je "navijao" za žene, a Ljubica je u tome imala najvećeg udela.

Vrhunac njenog humanog i prosvetnog rada nastupio je sa osnivanjem "Kola srpskih sestara" 1903. godine, čija je prva predsednica bila Savka Subotić, a od 1905. Ljubica. Od tada se lista njenih zasluga širi. Prikupljala je pomoć za Srbe u Makedoniji i Staroj Srbiji, pomagala duhovne centre i škole, povezivala se sa srpskim kulturnim društvima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji. Sa potpredsednicom "Kola" Stanislavom Sondermajer je uspela da oživi priču o časopisu, koji bi štampao patriotske pesme, što se dopalo suprugu Delfe Ivanić, šefu Presbiroa. Tako je 1906. "Kolo srpskih sestara" pokrenulo godišnji kalendar "Vardar", simboličnog naziva koji je označavao težnju da se ujedine svi Srbi.

DRUŠTVO "KNEGINjA LjUBICA" Ljubica Luković je bila potpredsednica i glavni kontrolor društva "Kneginja Ljubica", osnovanog 1899. u Beogradu. Cilj ove patriotsko-humanitarne grupe je bilo pomaganje srpskih manastira i crkava na teritorijama gde su još Turci vladali. Društvo je zaslužno za nastanak spomen crkve u Štimlju i doma, koji je kasnije postao kulturno-prosvetni centar za obučavanje žena i vođenje domaćinstava. Tokom oba Balkanska rata, članice su slale odeću i obuću srpskoj vojsci.

U pravilniku "Kola" je stajala odredba o osnivanju bolničarskog kursa za dame, što se i dogodilo 1906, a među polaznicima je bila i Ljubica. Svake godine se občavalo tridesetak devojaka, koje su bile osposobljene za pomoć, ako zatreba. Potom je Delfa Ivanić odlučila da "Kolo" otvori bolnicu, pa je sa Ljubicom otišla kod načelnika Saniteta u Ministarstvu vojnom. I tako je osnovana Četvrta rezervna bolnica na Vračaru, koja je sa 140 kreveta i 1.500 bolesnika bila jedna od najbolje opremljenih i najčistijih u prestonici. Sa Prvim Balkanskim ratom, počeli su da pristižu prvi ranjenici, koje je sve vreme negovala i Ljubica. Govorila je kako je posla bilo mnogo, ali su svi radili od srca, bez predaha. Početkom rata članice društva su organizovale kratke kurseve širom Srbije, slale lekove i pomoć, a pokrenule su i šivaru, u kojoj su izrađivale rublje za vojnike i Crveni krst. Načelnik Saniteta ih je zamolio da otvore "čajdžinice" za vojnike, duž glavnih železničkih saobraćajnica. Nije prošao ni dan, a Ljubica je uradila sve da se miris supe i toplog mleka proširi tim mestima, što je obradovalo ratnike koji su sada imali gde da se ugreju. Posle završetka Drugog Balkanskog rata, održana je godišnja Skupština "Kola", poslednja kojoj je predsedavala Ljubica.

Kada je počeo Prvi svetski rat, ona je spalila kompletnu arhivu društva, kako niko ne bi stradao zbog nje, a pošto se državna uprava preselila u Niš, sa nekoliko članica prešla je na jug. Sve vreme je pomagala vojsci, uvek na prvoj liniji. Tako je krajem januara 1915. krenula iz Niša u Valjevo, da bi isporučila pomoć pristiglu od prijatelja "Kola" i srpskog naroda iz Engleske. U to vreme su iz Valjeva svakodnevno kolima prevozili leševe, za koje nije bilo mesta da ih sahrane. Ljubica i blagajnica Katica Đorđević su više od deset dana provele tamo, ne razmišljajući da u teškim uslovima u kojima bi svako drugi pokušao da sačuva "živu glavu", odustanu od pomoći ranjenicima. Ipak, Ljubicu je taj put iscrpeo, dobila je pegavi tifus i po povratku više nije ustala iz kreveta. Umrla je 11. februara 1915. u Nišu, gde je i sahranjena. Na svečanoj akademiji "Kola srpskih setara" 22. februara 1925, posthumno je odlikovana medaljom "Florens Najtingel".