Tri godine nije izlazila iz kuće, inateći se zbog očeve odluke da studira "nešto konkretno", umesto da se "zaluđuje". Tri godine je odbijala da razgovara, dokazujući da njena ljubav prema slikarstvu nije hir. Tri godine je provela u samoći i tišini, među svojim crtežima i snovima. I dobila je bitku! Otac Jovan je, na majčino insistiranje, popustio i dozvolio joj da krene putem kojim je želela. Zora Petrović je postala slikarka. I to jedna od naših najznačajnijih ekspresionista.

Rođena je 17. maja 1894. godine u banatskom mestu Dobrica, u trgovačkoj porodici koja se često selila. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, gimnaziju u Novoj Gradiški, a dalje obrazovanje stekla je u Pančevu. Od nje se očekivalo da krene očevim stopama, jer bi tako porodična profesija imala svetlu budućnost. Međutim, Zora nije imala trgovačkih ambicija, videla je sebe u svetu umetnosti i slika. Srušila je očeve iluzije, izborivši se za svoje. Uspela je da, uz njegov blagoslov, 1912. godine ode u Beograd i upiše Umetničko-zanatsku školu. Profesori Marko Murat i Rista Vukanović su joj pomogli da za kratko vreme napreduje, ali pošto je izbio Prvi svetski rat, morala je da prekine školovanje. Četiri godine po zaključenju mira, Zora se opet našla među svojim profesorima, ali do tada nije prestajala sa edukacijom. Dobar deo je provela u Budimpešti, učeći zanat od slikara Deaka Ebnera, a potom u Nađbanju kod profesora Ištvana Retija. Vratila se u zemlju 1919, kada je nastao crtež Ljubomira Ivanovića, koji je naslikao svoju učenicu.

Čim je 1920. godine, diplomirala u Beogradu, dobila je posao u struci i posvećeno mu se predavala naredne tri decenije. Imala je dovoljno vremena i volje da se po završetku radnog dana sakrije u svoj atelje i stvara. A to se nije promenilo ni posle 1951. kada je izabrana za redovnog profesora Akademije likovnih umetnosti. Prvi put je izlagala u Somboru 1921, a pažnju na sebe je skrenula već sledeće godine na Petoj jugoslovenskoj izložbi, sa delima Autoportret, Akt dečaka, Portret Vase Pomorišca... Talenat i upornost mlade slikarke bili su rano prepoznati, pa je 1924. nagrađena Ordenom Svetog Save Petog stepena.

SLIKANjE PODMLAĐUJE Čitav život je posvetila umetnosti, govoreći kako slikanje podmlađuje i ne dozvoljava čoveku da ostari. - Kad nemam modela, često slikam sebe. I mada slikam iznova i iznova, na autoportretima nisam mnogo izmenjena. Uvek ostajem mlada - izjavila je Zora, na otvaranju samostalne izložbe 1958. godine.

Važno mesto u njenom profesionalnom životu zauzima 1925. godina, kada odlazi na jednogodišnje usavršavanje u Pariz kod profesora Andrea Lota. Kroz njegov atelje su prošli mnogi veliki slikari, a njegov uticaj se kasnije osećao i u njenim delima. Zora je tada imala priliku i da posećuje znamenite pariske galerije, pa je nadograđivala znanje i talenat. Sve što je naučila u gradu na Seni, stručnjaci su prepoznali na njenoj prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu dve godine kasnije. Kada je 1934. stigla i do treće samostalne izložbe, reči hvale su bile izražajne i glasne.

- Zora je poet cveća i veliki slikar - izjavila je Isidora Sekulić, koja je otvorila izložbu.

Volela je da slika portrete, unosi šumske tonove, motive seljanki, žena u narodnim nošnjama... U to vreme je već bila istaknuta zvezda našeg slikarstva, što je potvrđeno i zvanično, pošto je 1937. dobila diplomu srebrne medalje povodom izlaganja u Paviljonu Kraljevine Jugoslavije u Parizu. Nije je zaobišla ni Oktobarska nagrada grada Beograda 1955, niti Orden rada sa crvenom zastavom tri godine kasnije.

Svoje zamisli je ostvarivala i kao članica umetničkih grupa "Lada", "Dvanaestorica", "Oblik", "Samostalni", a izabrana je i za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Interesantan je bio odnos Zore i Pavla Beljanskog, diplomate i kolekcionara, čije portrete je naslikala. Njihova priča datira iz 1937. godine, kada je on kao savetnik u Kraljevskom poslanstvu u Rimu posredovao u organizovanju Izložbe jugoslovenskih umetnika. Govorilo se da on ima više "sluha" za slikarstvo od najvećih stručnjaka. Tada ju je prepoznao kao jedinu slikarku koja zavređuje ozbiljnu pažnju. Beljanski je rimskoj publici pokazao tri njena dela i jedno kupio za ličnu zbirku. I tako je čuvena Rimska izložba označila početak njihovog velikog prijateljstva. Družili su se intenzivno tokom Drugog svetskog rata, kada je Pavle obilazio njen atelje, gde su razgovarali, a ona radila njegove portrete. Uvek kada bi imao neku dilemu u vezi sa kupovinom slika, savetovao bi se sa svojom prijateljicom. I veoma je cenio Zorin rad, naglašavajući joj koliko je sazrela posle rata, pa je najbolja dela počeo da izdvaja za svoju Spomen zbirku u Novom Sadu, stigaviši do 14 slika.

Oboje ih je nadahnula knjiga "Lazarica ili Boj na Kosovu - narodna epopeja u 24 pesme", pa su razgovarali o njenom sledećem poduhvatu "Oj davori, ti Kosovo ravno", dogovarali se, skicirali ga... Zora, međutim, nije stigla da završi ciklus. Preminula je 25. maja 1962. godine u Beogradu. Pavle Beljanski, sa kojim je velika slikarka do kraja ostala na "Vi", bio je uz nju i tokom teške bolesti. Kasnije je govorio o njihovom poslednjem, veoma dirljivom susretu u bolnici, pred operaciju koju nije preživela. Jedna od naših najvećih umetnica sahranjena je u Pančevu.