Bio je 20. februar 2014. godine kada je u Njujorku umrla Nađa Tešić, univerzitetska profesorka, spisateljica, glumica, revolucionarka i glasni borac protiv imperijalizma. Iako je najveći deo života provela van Srbije i Užica, u kojem je rođena 1939. godine, nikada nije zaboravila voljenu zemlju. I vraćala joj se u mislima, sećanjima, romanima, bitkama...

Njeno prvo sećanje, govorila je, bilo je kada su joj Nemci bombardovali rodni grad i dom. Zatrpana u ruševinama, iz gomile cigala viri joj cipelica, mama je izvlači u poslednjem trenutku, doktor joj leči posekotine... Upamtila je tu sliku za ceo život. Po završetku rata sa majkom Gospavom i bratom Stojanom, kasnije Stivom, dramskim piscem i jedinim srpskim Oskarovcem za filmski scenario, živela je u malenom stanu, u kojem je decu iz komšiluka učila da pišu. Bila je najbolji đak u školi i radovala se običnim, dečjim stvarima - cveću, svicima, ovcama, pričama odraslih... A onda je u 15. godini sa mamom i bratom, protiv svoje volje, krenula u Čikago. Tamo je živeo njen otac, ali ona je želela da ostane među svojim drugarima i profesorima. Činilo joj se kao da ide u logor i sa tim osećajem se dugo nosila, ne uspevajući da se navikne na novu zemlju, na mirise i ukuse koje je tuđina sa sobom nosila. Posle mesec dana boravka u Americi pisala je jugoslovenskom konzulatu sa molbom da je spasu, ali bila je maloletna i morala je da ostane sa roditeljima. Sve što ju je tištilo, uprkos tome što je najzad bila sa ocem, kasnije će opisati u knjizi "Umreti u Čikagu". Često se, kao što je i zapisala, pitala zašto se baš tu zaustavila, koji ju je vetar doneo, u kom pravcu srlja Amerika... Ali, već je bilo kasno, novi život je počeo na drugom kontinentu.

Mogla je makar da bira fakultet prema duši, pa se odlučila za studije francuskog i ruskog jezika u Indijani. Zbog dobrih rezultata preskočila je dva razreda, tako da je studentkinja postala već u 17. godini, a posle osnovnih studija je otišla na usavršavanje u Pariz, u Školu orjentalnih jezika na Sorboni. Imala je 21. godinu kada je prvi put prošetala gradom na Seni, uživajući u njegovim lepotama i osećaju slobode. Brzo je morala nazad u Ameriku, jer je počela da predaje francusku književnost na Ratgers univerzitetu. Kako je pohađala i Filmsku školu, stekla je kvalifikacije da predaje i scenario, režiju, produkciju i propagandu na Bruklin koledžu. Parizu se ubrzo vratila i u njemu neplanski ostala dve godine. Razlog je bio - susret sa režiserom Erikom Romerom, o kojem pre toga nije ništa znala. Ona je u tom trenutku planirala da otputuje u Grčku i imala još mnoštvo planova, ali on ju je zapazio i odabrao. U jednom trenutku je pripremala doktorsku tezu o Prustu, a već u sledećem je bila glumica. Romer je te 1963. godine poželeo da snimi film, pa su zajedno kreirali delo "Nađa u Parizu", sa njom u glavnoj ulozi. Bila je to velika avantura za ovu profesorku, koja se odjednom družila sa filmadžijama i osvajala njihov svet. Po povratku u Ameriku opet je radila za katedrom, ali se Parizu vraća često, pa i revolucionarne 1968. godine. Govorila je kako se tu, između dve barikade na ulici, udala za jednog od protivnika rata u Vijetnamu, a tu joj rodio i sin Stefan.

SLAVNOG BRATA UBILA
AMERIKA
Nađin brat Tole, kako ga je zvala, bio je velika zvezda i dobio Oskara za film "Četiri mangupa". Iznenada je umro u Kanadi 1996. godine, a Nađa je govorila da ga je ubila Amerika, kada se probudio iz američkog sna. Bili su bliski i povezani kao blizanci, govorila je. Na inicijativu Večernjih novosti 2012. godine, u Vidovdanskoj ulici u Užicu otkrivena je spomen ploča sa imenom Stiva Tešića.

Okušala se i kao pisac scenarija i reditelj, a njen "Film za mog sina", sa budžetom od samo 600 dolara, obišao je čitav svet, dok ga je PBS (Public Broadcasting system) nagradio. U predstavama na Brodveju radila je kao asistent na pisanju scenarija.

Nije planirala da bude pisac, ali to joj se dogodilo. Nacionalna zadužbina umetnosti i Fond za umetnost Njujorka su joj dodelili Nagradu za književnost. Njene drame "Posle revolucije" i "Žetva" igrane su širom Amerike, ali na srpski jezik je jedino preveden roman "Umreti u Čikagu". Kao glasnogovornik protiv nepravednih progona i ratova, osećala je da svoj glas može da podigne i kroz romane. Tako je 1989. godine nastala knjiga "Borac u senci", a potom "Rodna zemlja", za koji je kritika ocenila da ima senzibilitet Margaret Diras. Otpor prema imperijalizmu je pokušala da iskaže u delu "Daleko od Vijetnama", želeći da i na taj način probudi revolucionarni duh, a ne samo kao učesnica protesta protiv rata u toj zemlji.

Među prvima je sa stotinak studenata iz drugih zemalja posetila Kubu. Zbog toga, ali i zbog celokupne borbe za pravdu i istinu, zvali su je ženskim Če Gevarom. Govorila je kako su za imperijaliste svi crnci, jer Amerika ne voli nikog, pa ni sopstvenu decu. Najviše ju je osuđivala 1999. godine, kada je bombardovala Srbiju. Odmah se povezala sa Remzijem Klarkom, kako bi ušla u Ujedinjene nacije i održala govor o nepravdi prema njenoj rodnoj zemlji i narodu. Govorila je kako je prvi put osetila mržnju i da je mrzela snažno. U Srbiju je dolazila jednom godišnje, ali se najduže zadržala upravo u vreme bombardovanja. Svaki put kada bi se ponovo susrela sa otadžbinom, primećivala bi kako se menja na gore, jer kopira zapad koji je u dušu poznavala. Koliko joj je maternji jezik bio važan, govori činjenica da je u poslednjim trenucima, na samrtnoj postelji, govorila na srpskom. Američki lekari su snimili njene reči kako bi ih preveli, ali nažalost bile su previše konfuzne da bi uspeli da ih dešifruju. Velika Nađa ovaj svet je napustila u 75. godini.