Među hrabrim Srbima, koji su u Prvom svetskom ratu krenuli u susret borcima Solunskog fronta, bila je i - Ljubica Čakarević. Učiteljica iz Užica koja u okupiranoj zemlji nije želela da se bavi svojom profesijom, nego da brani otadžbinu. Kada je posle gotovo mesec dana stigla do Vrhovne komande, Stepa Stepanović i Živojin Mišić su joj čestitali, nazvavši je junakom i vesnikom iz porobljene Srbije. Pitali su je šta želi, a ona je odgovorila: "Dozvolite mi da svojom rukom ispalim topovski hitac na bugarske i nemačke rovove. Zbog patnje mog naroda".

Heroina Prvog svetskog rata rođena je 1894. godine u Užicu, kao ćerka učitelja Jevrema, koji je među prvima otišao na front i ubrzo bio postavljen za načelnika vojne stanice u Novoj Varoši. Njen brat Milutin, takođe učitelj, postao je vojnik Četvrtog pešadijskog puka, a među dobrovoljcima je bio i mlađi Dragutin. Ni Ljubica ni sestra Milica nisu sedele skrštenih ruku, nego su odlučile da pomognu koliko mogu, pa su negovale ranjenike u užičkoj bolnici. Jedno vreme je, po želji oca, koji je smatrao da je tu bezbedna, provela u Novoj Varoši, u domu ugledne muslimanske porodice Šećeragić. Kada se početkom 1916. vratila kući, zatekla je majku, sestre i brata Čedomira, dok o ocu i ostaloj braći ništa nije znala. Poziv da u tom trenutku radi kao učiteljica - odbila je.

- Čvrsto sam odlučila da ne radim dok traje okupacija! Mislila sam da sačekam proleće, pa ako se naši ne vrate, da se preselim na imanje blizu grada... Mislila sam: kad naše seljanke, čiji su očevi, braća i muževi u ratu, mogu da obrađuju zemlju, mogu i ja. Najvažnije je biti nezavisna, raspolagati svojim vremenom i slobodom kretanja... Kad sam ukućanima i prijateljima saopštila svoju odluku, bili su ne malo zaprepašćeni. Neki su me čak i osuđivali. Govorili su: Zar da kopaš zemlju i obavljaš grube poslove, kad možeš da budeš učiteljica! Ti nisi razumna... Drugog izlaza nije bilo. Posvetila sam se imanju. Uz pomoć sestre i četrnaestogodišnjeg brata vodila sam ekonomiju, orala, kopala, žela, kao i prave seljanke. Išle smo jedna drugoj u pozajmicu, da ne bismo plaćale nadnicu - zapisala je Ljubica u svom dnevniku, a Antonije Đurić preneo.

IDEM NA FRONT, NE MOGU DA ČEKAM ŠVABE Kada je odlučila da ode na front i saopštila to majci, ona ju je prekorno pogledala, a njihov razgovor Ljubica je zapisala u dnevniku... - Ljubice, dete moje, zar nije dosta što su ti otac i dva brata na bojištu? Zar i ti da me ostaviš! Kuda ću s onom decom... Zar misliš da majka sve može sama? - Ne mislim majko - rekoh joj - ali ja ne mogu da ostanem i čekam Švabe. Znaš dobro šta me čeka...

Najzad, stiglo je pismo od oca. Pisao je da je u Francuskoj, da radi kao vaspitač omladine koja je tamo stigla sa srpskom vojskom. Ljubica je želela da ode kod njega, pa je od tadašnje vlasti tražila da izađe iz Srbije i preko Crvenog krsta stigne do njega, ali su je odbili. Njen duh nije mirovao. Tata ju je od malena učio da voli otadžbinu, a ona je sada sedela i činilo joj se - ništa nije činila da joj pomogne.

Odlazak u Vrnjačku banju, sa sestrom Milicom koja se razbolela, i susret sa drugaricom Andrijanom Jeremić, biće presudni za njenu sudbinu. Tu je upoznala narednika Četvrtog pešadijskog puka Drinske divizije, Dragutina Jovanovića Luneta, koji se spremao da se vrati na front.

- Istog trenutka meni ponovo sinu misao, najzad, evo prave prilike! Zar i ja ne mogu na front, da podnesem sve što i ovi hrabri vojnici. Mlada sam, zdrava, puna patriotskih osećanja - pisala je Ljubica.

Pitala je Luneta da li može da im se pridruži, a on joj je odgovorio da može da ide svako ko je hrabar i ima zdrave noge. Objasnio joj je da ukoliko krene sa njima, računa na glad, žeđ i borbu, a ako posustane ili se razboli, to će biti njen kraj. Nadao se da će se predomisliti.

- Idem s vama i u smrt! Bolje i to nego biti rob! Pristajem na sve. Ubijte me ako ne budem mogla da idem, ali izdržaću sve što i ostali - bio je njen kategoričan odgovor.

Sutradan je krenula ka Solunskom frontu, u vojničkim pantalonama i u cokulama, sa šajkačom na sveže ošišanoj kosi. Čak 27 dana su se povlačili, posle čega je Ljubica, iznemogla, sa ranama i bosa, stigla u Vrhovnu komandu. Dok su joj previjali noge, govorila im je o stradanjaima u zemlji, a Švajcarcu Arčibaldu Rajsu opisivala zločine okupatora...

- Išla sam od rova do rova i govorila vojnicima kako izgledaju njihove kuće, koliko su ucveljene njihove majke, sestre, kako ih otadžbina željno očekuje... Bili su to dani pred onaj sudbonosni, odlučujući juriš srpske vojske. Solunci su brzo stigli do Užica. S njima sam stigla i ja.

Ljubica je, na insistiranje Stepe Stepanovića i Živojina Mišića, odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić".

Tek kada je zemlja bila oslobođena, vratila se učiteljskom pozivu. Tri godine kasnije udala se za Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate, rođenog i školovanog u Beogradu. Nikola je radio kao šef železničke stanice u Ćupriji, Ripnju i Užicu. Dobili su kćerku Idu, a posle njene mature svi zajedno su se preselili u Italiju, kako bi Ida pohađala najbolje škole. Ipak, Ljubica nije zaboravila Srbiju i često joj se, naročito posle smrti supruga, vraćala. U njoj je i umrla, te 1980. godine, kada je došla u Sarajevo da poseti brata Milutina. U gradu na Miljacki je sahranjena.