"Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kada smo 1849. godine pri požaru novosadskom bežali, te smo u Varadinu gradu, pri zatvorenim kapijama, morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim tog dana, onda osetim šta je glad i sirotinja i zato ja činim i pomažem sirotinji - zapisao je Andra Gavrilović u knjizi „Znameniti Srbi XIX veka”. Ovako se Marija Popović Trandafil "pravdala" pred drugima za sva dobra koja je nesebično činila. A bilo ih je mnogo...

Malo je Srba koji znaju kakva je dobročinstva činila ova dama, ni većina Novosađana ne bi mogla da se pohvali znanjem o svojoj sugrađanki. I dok svakodnevno šetaju Zmaj Jovinom, Dunavskom ili Pašićevom ulicom, ne razmišljaju da su neka od najlepših zdanja u tim "šorovima" pripadala njoj i da ih je zaveštala gradu Novom Sadu. Mnoga plemenita dela stoje uz ime ove zadužbinarke.

Marija Popović je rođena decembra 1814. (negde stoji 1816) godine u cenjenoj i bogatoj porodici grčkog porekla. Kao i sve devojčice iz uglednih kuća u to vreme, učila je "slova, račun, Bibliju i ručni rad". Znalo se još da joj je odlično išlo sve što ima veze sa ekonomijom, što se moglo pripisati i genima, ali i da je dobro govorila nemački jezik. Roditelji su joj rano umrli, pa je brigu o njoj preuzeo rođak Hadži Kira Nikolić, trgovac iz Osijeka. Zbog toga se u mladosti potpisivala njegovim prezimenom, ali je vrlo brzo u zvaničnim dokumentima postala - Trandafil. Imala je samo 16 godina kada ju je staratelj, ne tražeći njen pristanak, udao za trgovca iz Erdelja. I on i Jovan Trandafil su shvatili taj brak kao unosan posao. Mladoženja je dve decenije bio stariji od mlade, tako da je dobio ne samo mladu ženu, nego i miraz kojim je mogao da proširi trgovinu krznom i pravo da se nastani u Novom Sadu. Platio je taxam concivlitatis i postao slobodan građanin, stekavši mogućnost da tu trguje pokrovcima i erdeljskim suknom.

Kupili su kuću u Glavnoj ulici i započeli uspešnu trgovinu u Vojvodini. S jedne strane, Marija i Jovan su imali sreće, jer su počeli da se bogate i kupuju nekretnine, pošto im je posao dobro išao. A s druge, bili su vrlo nesrećni, jer su im, jedno za drugim, umrli ćerka Sofija i sin Kosta. Ona je rano ostala i bez braće, tako da je sva imovina Popovića pripala njoj. U dokumentaciji koja je o Mariji sakupljena povodom izložbe u organizaciji Biblioteke Matice srpske (autori Ivana Grgurić i Silvija Čamber), piše da ona bogatstvo nije shvatala kao sreću, već iskušenje, jer je posle smrti supruga vodila četiri parnice oko imovine. Njegovi rođaci su želeli da joj oduzmu sav kapital, nazivali je lopovom i proklinjali da umre u ludnici. Imala je snage da ovu nimalo prijatnu borbu iznese do kraja, sačuva imovinu, ali i dostojanstvo koje je moglo da bude narušeno čaršijskim abrovima da piše pisma gospodinu sumnjive reputacije. Sama je nastavila posao, udvostručavala kapital, ali ga i trošila. Nikada na sebe. Uvek na druge. U "U Tridesetogodišnjim ugodnim i neugodnim uspomenama 1854 – 1884” Luka Jocić navodi da je Marija postala velika dobrotvorka koja je "delila i levom i desnom, i kome treba i kome ne treba". Govorila je da bi bila srećnija da je siromašna, a da su joj živa deca, umesto što ima to "mrtvo blago".

RODNA KUĆA "KOD IKONE" Novosadska Pašićeva ulica se u 18. veku zvala Ćurčijska, po zanatlijama koje su tu držale radnje, a među njima su bili i Marijini Popovići. Kada prođete tuda, na uglu ove i Grčkoškolske ulice, videćete njenu rodnu kuću koja se zvala "Kod ikone", jer se na fasadi nalazila ikona Sv. apostola Petra i Pavla. U nju se Marija vratila kada je postala udovica, a tu je i umrla.

Još pre Jovanove smrti, odlučila je da život posveti dobrotvornom radu i u tome je imala muževljevu podršku. Akcenat su stavili na školovanje siromašne talentovane dece, formirajući fond u te svrhe. Mislili su i na bolesne, pa su značajan deo imovine darovali bolnicama u Novom Sadu, Somboru i Osijeku. Nikolajevska crkva koja je stradala u bombardovanju 1849. godine, obnovljena je njihovom zaslugom 1862, kada je urađen i ikonostas. U život je vraćena i Jermenska crkva u njenom rodnom gradu, a mermerni krst u novosadskoj Sabornoj crkvi izrađen je opet Marijinom zaslugom.

Govorilo se da je kupovala udžbenike za đake, sahranjivala siromašne, pomagala udovicama koje nisu bile imućne, nabavljala ogrev sirotim sugrađanima i kumovala na krštenju njihovu decu... Dok je trajao Srpsko-turski rat 1876. godine, Marija je svu snagu usmerila da kao predsednica odbora za prikupljanje pomoći ranjenicima, bude od koristi. Orden Crvenog krsta kojim je odlikovana govori da njena dela nisu ostala neprimećena.

Umrla je 14. oktobra 1883, ali je njena plemenitost nastavila da živi. Vrednost njenog zaveštanja procenjena je na tadašnjih 700.000 forinti, zbog čega se smatra najvećom srpskom dobrotvorkom. Maticu srpsku je ovlastila da u njeno ime podigne prostranu zgradu, u kojoj će boraviti muška deca koja su siročići. Bio je to "Zavod Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu", izgrađen 1912, po uzoru na tadašnje evropske koledže. U prizemlju su se nalazile sale za gimnastiku i razne svečanosti,na spratu stanovi vaspitača i svečani salon, a postojala je i soba-karantin za bolesne mališane. Kada je odlučeno da se 1928. ovde preseli sedište Matice srpske, unutrašnjost zgrade je promenjena, ali mnogi je i dalje zovu "Trandafilkin zavod".

Na zadužbinskom palcu od 30 jutara, na Sajlovu, po njenoj želji podignut je kompleks zgrada za decu iz sirotišta, koja su morala da idu u industrijske škole ili na „nemecke zanate”, u to doba retke među Srbima. Svakome je po završetku sledovalo po 500 forinti, da započne posao. Prema zaveštanju, osnovan je i Fond za materijalnu pomoć Uspenskoj i Nikolajevskoj crkvi, u čijoj kripti je i sahranjena, pored dece i supruga.